NEKO DRUGI

Bezbjednosna dilema

Ruskom invazijom na Ukrajinu zakucan je posljednji ekser u kovčeg „liberalnog“ međunarodnog poretka izgrađenog nakon 1989. Sve nade da bi se ovaj poredak mogao održati su pokopane

1429 pregleda 3 komentar(a)
Foto: un.org
Foto: un.org

Ruskom invazijom na Ukrajinu - tim flagrantnim kršenjem međunarodnog prava koje je dovelo do humanitarne katastrofe - zakucan je poslednji ekser u kovčeg „liberalnog“ međunarodnog poretka izgrađenog posle 1989. Liberalno ustrojstvo sveta već je bilo na samrtnoj postelji zbog rana zadobijenih u geopolitičkim sukobima Kine i Sjedinjenih Država i sve snažnijeg otpora hiperglobalizaciji. Sve nade da bi se ovaj poredak mogao održati u životu sada su pokopane.

Globalni poredak koji ostavljamo iza sebe počivao je na premisi da se svet može pouzdati da će ekonomski interesi - pre svega velikih korporacija, banaka i investitora sa sedištima u Sjedinjenim Državama i Evropi - osigurati globalni prosperitet i sprečiti moguće sukobe. Srednje sile u usponu, poput Rusije i Kine, vremenom će sve više ličiti na „zapad“, a imperativi geopolitičkog nadmetanja izgubiće na značaju pred motivom dobiti od trgovine.

Utemeljujući narativ starog poretka gradili su propovednici slobodnog tržišta. Novi poredak će oblikovati geopolitički „realisti“. To neće biti lepa slika: čeka nas svet u kom će se u trgovini i ekonomiji primenjivati teorija nultog zbira, svet u kome će rivalitet velikih sila, uz imperative nacionalne bezbednosti, kao i neizbežne sumnje u stvarne motive konkurenata i odsustvo hegemone sile koja može zavesti globalni red, za rezultat imati sukobe češće nego saradnju.

Najvažnije pitanje s kojim će se zapad suočiti jeste kako zauzdati Rusiju i Kinu. Da li je moguće zavaditi ih na neki način? Ili bi bilo bolje da zapad pristane na zahteve Rusije u Evropi i pokuša da s Rusijom izgradi zajednički front pred ekonomskim i tehnološkim izazovima sve moćnije Kine? Sve druge teme, uključujući trgovinu, investicije, klimatske promene, globalno siromaštvo i javno zdravstvo sada su potisnute u drugi plan.

Biće strašno ako je to jedina preostala alternativa neispunjenim obećanjima „liberalnog međunarodnog poretka“. Srećom, nije baš tako. Još ima izgleda za izgradnju prosperitetnog i stabilnog sveta uz realistično uvažavanje prirode sukoba velikih sila. Da li ćemo u tome uspeti zavisi od toga kako će zemlje sveta ubuduće pristupati ostvarivanju svojih ciljeva u sferi bezbednosti, kao i od prihvaćenih narativa, o sebi i o protivnicima.

Ključni pojmovni okvir koji usmerava mišljenje realista je „bezbednosna dilema“. To je ideja kojom objašnjavaju zašto sistem u kom vodeće sile insistiraju na problemu nacionalne bezbednosti može biti veoma nestabilan. U takvom sistemu ofanzivne mere nije moguće razlikovati od defanzivnih. Svaki pokušaj jedne strane da uveća sopstvenu bezbednost proporcionalno smanjuje bezbednost druge strane, koja onda pribegava kontramerama i tako pokreće začarani krug.

Realisti veruju da je nešto slično bezbednosnoj dilemi dovelo do ruskog napada na Ukrajinu. Ukrajina i zapad smatrali su da će ulazak zemlje u zapadnu ekonomsku sferu i možda zapadni vojni savez podstaći razvoj ekonomije i doprineti njenoj bezbednosti. Ruski predsednik Vladimir Putin, s druge strane, protumačio je to kao ugrožavanje bezbednosnih interesa Rusije. Ako vam je to nerazumljivo, pokušajte da zamislite kako bi reagovale Sjedinjene Države na objavu Meksika da razmatra ulazak u vojni savez sa Rusijom.

Ali u tom realističkom tumačenju, kao i u širim okvirima bezbednosne dileme uopšte, mnogo šta zavisi od načina na koji zemlje razmišljaju o svojim ciljevima u domenu bezbednosti, kao i od efikasnosti alternativnih mehanizama za ostvarivanje istih ciljeva. Zemlja koja sve uloži u vojne kapacitete i zanemari razvoj ekonomije i institucija ne može biti bezbedna na duži rok - čak i ako je u taj proces ušla kao globalna sila.

Dobar primer je Južna Koreja. Odmah posle rata zemlja se fokusirala na izgradnju vojnih kapaciteta da bi se zaštitila od Severne Koreje. Ali kada su Sjedinjene Države počele da smanjuju vojnu i ekonomsku pomoć početkom 60-ih godina, vođstvo Južne Koreje je promenilo kurs. Zaključili su da će im ekonomska snaga stečena kroz industrijalizaciju usmerenu na izvoz pružiti bolju zaštitu od potencijalno ratobornog severnog suseda.

Pitanje je koliko će Rusija biti bezbednija čak i ako ostvari neposredne vojne ciljeve u Ukrajini, ukoliko iz sukoba izađe ekonomski oslabljena i odsečena od zapadnih tehnologija i tržišta.

Jednako su važni i narativi kojima velike sile obrazlažu sopstvene namere pred sobom i pred svetom, te kako ostatak sveta te narative percipira. Kreatori politika u Sjedinjenim Državama i Evropi doživljavaju sebe kao benigne i dobronamerne aktere na međunarodnoj sceni. Ali, kada govore o „međunarodnom poretku utemeljenom na pravilima“ zaboravljaju da je taj poredak prilagođen potrebama njihovih zemalja i gledaju kroz prste na sopstvena kršenja postavljenih pravila. Često su zbunjeni i ne mogu da shvate zašto ljudi u mnogim nezapadnim zemljama zapadne sile vide kao oličenje oportunizma, licemerja i sebičnosti.

Takva predstava o sopstvenoj izuzetnosti produbljuje problem bezbednosne dileme, jer ne ostavlja prostora za legitimne bezbednosne interese drugih aktera u situacijama kada zapad pojačava vojno prisustvo ili se razmahuje svojim ekonomskim uticajem. Moguće je da nas ništa nije moglo zaštititi od Putinovog militarističkog avanturizma. Činjenica je da se on hranio neprijateljskim stavovima mnogih Rusa prema zapadu. Isto tako, pokušaji Sjedinjenih Država da spreče kineske firme kao što je Huawei da pristupe globalnim tržištima, pravdajući to razlozima nacionalne bezbednosti, uvećavaju zabrinutost Kine da Amerika zapravo pokušava da potkopa njenu ekonomiju.

Bezbednosna dilema manifestuje se u punom obliku kada velika sila umesto dogovaranja odabere put hegemonije. Sjedinjene Države često svoju spoljnu politiku obrazlažu razlozima globalne bezbednosti. Isto tako, kada države kao što je Putinova Rusija dovode u pitanje pravo na postojanje neke druge zemlje ili pokušavaju da je preoblikuju po sopstvenoj slici, teško je zamisliti put do kompromisa.

Ali bezbednosna dilema se može ukrotiti. Velike sile mogu usvojiti ciljeve u sferi nacionalne bezbednosti koji nisu otvoreno ofanzivni. Takođe mogu jasnije formulisati sopstvene namere i razloge za brigu i tako smanjiti mogućnost nesporazuma i doprineti saradnji. Još imamo prostora da izbegnemo surovi svet geopolitičkih realista.

(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)