EVROPSKI UGAO

Crna Gora i region u opasnosti da ostanu u vječnom limbu između SSP-a i članstva u EU

Evropski parlament je već pokrenuo inicijativu za novu Konvenciju o budućnosti EU, koja će biti na dnevnom redu poslednjeg junskog samita pod francuskim predsedavanjem i čiji bi zadatak trebalo da bude izrada dokumenta za promene sporazuma EU. Očekuje se velika diplomatska bitka unutar Unije

32508 pregleda 15 komentar(a)
Foto: FB
Foto: FB

Crna Gora i druge države Zapadnog Balkana ozbiljno riskiraju da se nađu zaglavljene u međuprostoru između Sporazuma o stabilzaciji i pridruživanju sa EU i punopravnog članstva u Uniji na neodređeno vreme.

Takođe Podgorica i druge zapadnobalkanske prestonice vrlo lako mogu da postanu kolateralna šteta mnogo važnijeg obračuna unutar EU između velikih država i starosedelaca u Uniji protiv istočnoevropskih zemalja i Skandinavaca koji se opiru produbljivanju evropskih integracija i pre svega ukidanju prava veta, odnosno metoda konsenzusa za donošenje odluka u EU.

Proces proširenja EU i sprovođenje dubljih integracija Unije, čitaj ukidanja konsenzusnog odlučivanja, neraskidivo su povezani. Bez reforme EU i načina odlučivanja, prelaska sa konsenzusa na odlučivanje kvalifikovanom većinom, neće biti novog proširenja EU, bez obzira ko će prvi zakucati na vrata - Crna Gora koja je najbliža, Srbija koja je iza nje ili poslednje Kosovo koje i dalje nije priznato od pet država članica EU.

“Zahtev Ukrajine za status kandidata za članstvo možda ćemo i obobriti, ali put do članstva traje decenijama. To pošteno treba reći”, rekao je Emanuel Makron u auli Evropskog parlamenta u Strazburu.

Kada Makron pominje “decenije” kao mernu vremensku jedinicu puta do članstva, ne govori stvari napamet. U rečniku jednog evropskog političara, koji mora da izlazi na izbore svakih 4-5 godina, upotreba decenije kao parametra je samo milozvučnija formulacija od definitivnog “nikad”.

Severna Makedonija je kandidat za članstvo u EU već 17 godina i još nije otvorila pregovore sa EU. Srbija i Crna Gora imaju status kandidata za članstvo u EU već 10 odnosno 12 godina i još uvek su daleko od završetka pregovora. Štaviše, sa uvođenjem reverzibilnosti u proces pregovaranja i ispunjavanja uslova za članstvo u EU, upravo na zahtev Makrona, proces je postao dodatno neizvestan i nepredvidiv.

Takođe, proces proširenja EU na Zapadni Balkan je jedan od retkih kamena spoticanja između francuskog predsednika Makrona i nemačkog kancelara Šolca. Pariz bi da stavi u isti koš Zapadni Balkan sa Ukrajinom, dok je Berlin striktno za razdvajanje pozicija zapadnobalkanskih država i bivših sovjetskih republika. Naime, Šolc se zalaže da EU održi obećanje o evropskoj perspektivi i da cilj punopravnog članstva u EU ne bude samo šargarepa za republike bivše Jugoslavije i Albaniju već konkretan cilj.

Nemačka ima nekoliko motiva da drži razdvojene dve realnosti. S jedne strane naš region je deo ekonomskog proširenog prostora Nemačke i deo užih geostrateških interesa Berlina dok su Ukrajina, Gruzija i Moldavija veliki potencijalni problem.

O tome se, naravno, ne priča naglas zbog ruske agresije na Ukrajinu, ali su u Berlinu svesni da bi sa eventualnim ulaskom Ukrajine, Gruzije i Moldavije ojačao istočni blok predvođen Poljskom koja bi, da Rusija nije napala Ukrajinu, bila izložena, zajedno sa Mađarskom, ozbiljnim kaznenim merama zbog nepoštovanja ljudskih prava i sloboda.

Francuski predsednik Emanuel Makron nije skinuo prašinu sa predloga svog prethodnika u Jelisejskoj palati Fransoa Miterana o “konfederalnoj Evropi” u novoj konfekciji nazvanoj “Evropska politička zajednica” - u Francuskoj je dobar deo građana alergičan na pojam “federalan” u kontekstu EU i kako smo u jeku izborne kampanje za nacionalnu skupštinu bolje je izbeći ga - već je “oživeo” strateški plan Elmara Broka, dugogodišnjeg savetnika Angele Merkel.

Originalni Miteranov plan je obuhvato i Rusku Federaciju, štaviše bio je zamišljen kao sredstvo da se Moskva zakači za Evropu i bude njen “konfederalni” deo. Makronova ideja je sasvim drugačija i bazira se na Brokovoj strategiji da se zemlje koje se graniče sa EU vežu za nju i da imaju - to je novi Makronov detalj - stratešku funkciju markiranja ekskluzivne zone interesa EU, ekonomskih i geostrateških, u kontrapoziciji sa Rusijom, Kinom ali i drugim međunarodnim akterima zaintresovanim za dotične države.

Brok je godinama vodio Spoljnopolitički komitet Evropskog parlamenta i bio najuticajniji evroparlamentarac, malo zbog staža i iskustva, malo zbog pozicije u tada najjačoj Evropskoj narodnoj partiji, a najviše kao najslušaniji savetnik kancelarke Angele Merkel.

Brok je posle brodoloma Ustava EU na referendumima u Francuskoj i Holandiji, negativnih kolateralnih posledica proširenja na istok 2004. a pogotovo 2007. godine sa ulaskom Bugarske i Rumunije, i jasnog stava Pariza i Berlina da Turska nikada neće ući u EU i pored početka pregovora o članstvu, lansirao ideju definisanu kao “više od SSP-a a manje od članstva u EU”.

Brokov plan se odnosio na bivše republike Sovjetskog Saveza, Tursku i na države Zapadnog Balkana koje ne bi želele ili mogle da ispune neophodne parametre potrebne za članstvo u EU.

Sa progresivnim umrtvljivanjem procesa proširenja EU u drugoj deceniji 21. veka i Brokov plan o jačem vezivanju bivših država SSSR-a za EU je posledično završio u fioci.

Invazija Rusije na Ukrajinu je iz korena promenila narativ i pozicije unutar EU. S jedne strane je postalo jasno da EU, ako želi da preživi i postane plantetarni geostrateški igrač, mora da krene putem federalizacije, ili politički korektnije, putem dubljih integracija. S druge strane su isplivale na površinu sve slabosti egoistične politike EU prema svom unutrašnjem dvorištu, Zapadnom Balkanu, i bliskom komšiluku, to jest posledice kočenja proširenja EU.

Velike zemlje, Nemačka, Francuska, Italija i Španija, su složne da je neophodno promeniti sporazume na kojima počiva EU i pre svega metod glasanja za odlučivanje u institucijama EU. Berlin, Pariz, Rim i Madrid ne žele više da trpe kaprice i egoizme istočnoevropskih i skandinavskih država koje su EU oduvek posmatrale kao “švedski sto” sa koga su uzimale šta im odgovara.

Skandinavci i istočnoevropske zemlje su imale velikog saveznika i zaštitnika u Velikoj Britaniji i mogli su lako da blokiraju integracione procese. Sa izlaskom Londona iz EU, u Briselu više nema dovoljno jakog igrača koji može da zaustavi federalizaciju tzv. karolinške Evrope. Nije iznenađenje da su sve skandinavske zemlje i bivše komunističke, plus Malta ekspresno potpisale dokument u kome se opiru menjanju sporazuma na kojima počiva EU.

Iza tog antievropskog stava stoji nacionalističko-egoistički poriv da se spreči ukidanje prava veta. Sve te zemlje, od Švedske i Danske, preko pribaltičkih republika, država Višegradske grupe do balkanskih članica EU, sa izuzetkom Grčke, ljubomorno čuvaju pravo veta i ne žele da se odreknu konsenzusa kao metoda odlučivanja jer tako gube značaj i mogućnost da ucenjuju EU zarad ostvarivanja sebičnih nacionalnih ciljeva. Njima je EU dobra samo dok je u njihovoj službi i dok od nje imaju koristi.

Zajedničko pismo predsednika parlamenata Nemačke, Francuske, Italije i Španije povodom Dana Evrope sa eksplicitnim zahtevom za produbljivanja evropskih integracija, nije ništa drugo do najava stvaranja tzv. KernEvrope.

Reč je o kovanici Volfganga Šojblea koji je KernEvropu zagovarao još tokom devedesetih godina prošlog veka. Bivši nemački ministar finansija i nesuđeni kancelar je predlagao da se napravi EU u više brzina u kojoj bi zemlje osnivači EU, plus Španija i Austrija, činile to tvrdo jezgro EU oko kojih bi se rojile u koncentričnim krugovima ostale članice EU u stepenu integracija koje one smatraju potrebnim.

Emanuel Makron, Olaf Šolc, Mario Dragi i Pedro Sančez su spremni da krenu u produbljivanje integracija sa partnerima u EU koji dele njihove ideje o potrebi federalizacije EU i stvaranja zajedničke spoljne, odbrambene, socijalne, fiskalne politike. Za Pariz, Rim, Berlin i Madrid je veoma važno što među 13 potpisnika dokumenta protiv promena sporazuma na kojima počiva EU nema Holandije i Austrije.

Prema važećim pravilima, dovoljno je da se devet zemalja složi oko tzv. pojačane saradnje i da projekat može da zaživi unutar EU. Makron i njegove kolege žele po istom principu, po kojem su pokrenute ideje Šengenskog sporazuma i Evra, krenu u realizaciju zajedničke spoljne i odbrambene politike sa članicama koje to žele a onda i u drugim sferama koje će voditi ka federalizaciji.

Paralelno, Evropski parlament je već pokrenuo inicijativu za novu Konvenciju o budućnosti EU, koja će biti na dnevnom redu poslednjeg junskog samita EU pod francuskim predsedavanjem i čiji bi zadatak trebalo da bude izrada dokumenta za promene sporazuma EU.

Očekuje se velika diplomatska bitka unutar EU. Razlika u odnosu na prethodne pokušaje federalizacije EU je u tome što istočnoevropske i skandinavske članice Unije ne mogu više da ucenjuju starosedeoce, između ostalog i zato što su ovoga puta osnivači EU plus Španija čvrsto rešeni da idu do kraja, jer je pitanje da li će se ukazati druga prilika da se rodi nukleus federalne EU. A bez KernEvrope EU će biti osuđena da bude geostrateški “dinosaurus” među planetarnim i regionalnim “tiranosaurusima” spremnim da je raskomadaju čim se ukaže prilika.