EVROPSKI UGAO

Šta Crna Gora može da nauči od Tajvana i Sjeverne Irske

Nacionalizam i dijeljenje građana po bilo kojoj osnovi, vjerskoj ili vrednosnoj, pretvara izborna izjašnjavanja u prikrivene popise, na kojima se ne bira bolja vlast nego da vidimo koliko nas ima - jedni s nadom da će ostati a drugi da će postati većina

20463 pregleda 23 komentar(a)
Foto: Arhiva Vijesti/Boris Pejović
Foto: Arhiva Vijesti/Boris Pejović

U prethodnih par dana dogodile su se dve stvari na suprotnim stranama sveta koje bi mogle da budu od velike pomoći onima koji zaista dobro misle Crnoj Gori i njenim građanima.

Na Tajvanu je prvi put registrovana natpolovična spremnost građana Formoze da brane oružano svoje ostrvo od eventualne kineske invazije. Štaviše, pomenuta većina je postala tročetvrtinska a do prošle godine je stizala najviše do 40 odsto.

U Severnoj Irskoj je prvi put na izborima pobedio Šin Fejn, nekadašnje političko krilo Irske republikanske armije (IRA), i zagovornik ujedinjanja Severne Irske i Republike Irske, a partije koje su naklonjene spajanju Belfasta i Dablina premijerno imaju većinu u Stormontu (Skupština Severne Irske).

Čang Kaj Šek je po dolasku na Tajvan sa poraženom vojskom i civilima koji nisu želeli da žive u komunističkoj Kini uspostavio diktatorski režim i jednopartijski sistem u kome je njegov Kuomintang vedrio i oblačio pola veka. Kineska nacionalistička partija (bukvalno značenje reči Kuomintanga) je širila narativ da su građani Tajvana najbolji Kinezi a zvanično ime Tajvana, mada ga više niko ne koristi, i danas je Republika Kina.

Čang Kaj Šekov režim je imao naivan san da će se komunizam srušiti i da će se oni jednog dana vratiti na kontinentalni deo Kine kao oslobodioci. U suštini, Kuomintang nije imao ništa protiv tzv. politike jedne Kine promovisane ping-pong diplomatijom Henrija Kisindžera. Razlika je u tome što su u Peking to čitali kao podršku “reintegraciji” Tajvana, a u Tajpeju kao mogućnost da se Kina ujedini po padu komunističkog režima.

Amerikanci su dobro znali da komunistički režim u Pekingu neće pasti, ali im nije padalo na pamet da dozvole Narodnoj Republici Kini da zauzme Formozu dopunjujući slogan o “jednoj Kini” da to ne podrazumeva oružano osvajanje ostrva.

Demokratija, pravna država, konkurencija, meritokratija, sloboda medija, zapadni stil života su pustili korene na Formozi na prelazu između dva veka i proizveli su neočekivane rezultate: od tvrdih nacionalista, najvećih i najboljih Kineza, danas više od 60 odsto ljudi na Formozi doživljava sebe kao Tajvance, jedna trećina ima dupli identitet, tajvanski i kineski, a samo 2,7 odsto sebe smatra Kinezima.

Na drugoj strani zemaljske kugle u jednoj od kolevki evropske demokratije primenjena je, uslovno rečeno, “torovska demokratija” kako bi se rešile decenije “nevolja” (The Troubles): na jednoj strani unionisti-protestanti na drugoj republikanci-katolici. Svi izbori su, više-manje, prebrojavanje koliko koga ima.

Englezi, koji i danas drugima dele lekcije o demokratiji, ljudskim pravima i slobodama, pogotovo na Zapadnom Balkanu, su u Severnoj Irskoj napravili segregacionistički politički sistem koji je, po mnogo čemu, gori i od onog u Bosni i Hercegovini ili Severnoj Makedoniji.

Prošlo je gotovo dve i po decenije od Sporazuma na Veliki petak i u Severnoj Irskoj ne puca samo zato što su katolici i republikanci strpljivi, ne žuri im se jer vreme radi za njih - u Sporazumu iz 1998. godine jasno piše da se status Alstera može promeniti na referendumu, odnosno ako to bude želela većina građana Severne Irske - a protestanti još veruju u božije proviđenje i zaštitu Londona.

Kada je potpisivan sporazum u Belfastu, katolici su činili manje od 40 odsto populacije Severne Irske dok je vernika protestantskih i anglikanskih crkvi bilo malo manje od 50 odsto. Rezultati poslednjih majskih izbora su pokazali da su katolici-republikanci postali većina i bez popisa.

Šta je naravučenije za Crnu Goru iz pomenuta dva primera? Prvi je da demokratija, pravna država, sloboda medija, konkurencija, meritokratija, slobodno i pravno regulisano tržište stvaraju društvo kadro da iznedri građanina sposobnog da izabere šta želi da bude. Kinezi nisu nikada imali priliku da žive u demokratskoj, slobodnoj i pravnoj državi, čim im se ukazala prilika kreirali su jednu od najnaprednijih demokratija u Aziji spremni da je brane i oružjem ako treba.

Druga, irska lekcija, podučava da “status kvo”, segregacionizam ili izolacija jednog naroda ili grupe po bilo kom osnovu neminovno vodi u sukob ili promenu odnosa snaga kao u Gundulićevom Osmanu: “Kolo sreće uokoli vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli, gori ustaje”.

Drugim rečima, nacionalizam i deljenje građana po bilo kojoj osnovi, verskoj ili vrednosnoj, pretvara izborna izjašnjavanja u prikrivene popise, na kojima se ne bira bolja vlast nego da vidimo koliko nas ima, jedni s nadom da će ostati a drugi da će postati većina.

Sve agresivnija kampanja DPS-a uz pomoć satelitskih stranaka i pseudograđanskih nevladinih organizacija po dobro poznatom šablonu ima za cilj da proizvede nestabilnost u Crnoj Gori, novo odlaganje lokalnih izbora i povratak u Vladu na velika vrata.

Vrhu DPS-a je jasno da ne mogu da pobede na fer izborima, čak i sa, kako bi to predsednik Đukanović rekao, prirodnim saveznicima. Zato im je potrebno da se vrate na vlast pre izbora u Podgorici a svakako pre sledećih parlamentarnih kako bi mogli da manipulišu sa biračkim spiskovima i da primenjuju oprobane metode za “navlačenje” neophodnog broja glasova.

DPS je imao sreću da URA i SNP imaju zajednički interes da se odlože lokalni izbori u Podgorici jer eventualni uspeh aktuelne opozicije ne bi bio samo Vaterlo za DPS već i aktuelnu Vladu budući da bi izgubila svaki politički legitimitet.

Đukanovićevoj partiji je potrebno da se kreira atmosfera u kojoj bi URA bila primorana, od saveznika, da prihvati rekonstrukciju vlade u kojoj bi SNP bio zamenjen DPS-om i rezultat od 30. avgusta 2020. godine potpuno preokrenut. Čelnici bivšeg režima i njihovi saveznici u samoj Vladi su počeli da ubeđuju partnere u EU i NATO o neophodnosti njihovog povratka na vlast, naravno, sve pod plaštom straha od dolaska na čelo države navodne rusofilsko-antizapadne koalicije na sledećim izborima.

U tom kontekstu se zloupotrebljava herojski otpor Ukrajinaca ruskim agresorima, Dan nezavisnosti, članstvo Kosova u Savetu Evrope, odnosi sa Srbijom. Koristi se svaka prilika ne bi li se isprovocirala druga strana na pogrešan korak, izjavu ili gest kako bi je prikazali kao antizapadnu, prorusku, antidržavnu, anticrnogorsku, opasnu, remetilačku, destabilizujuću.

Lideri Demokrata, kao i dvojica bivših ministara Milojko Spajić i Jakov Milatović, su prepoznali igru DPS-a i veoma jasnim izjavama povodom Dana nezavisnosti, stavom prema Severnoatlantskoj alijansi, Srbiji i agresiji Rusije na Ukrajinu su delimično demontirali DPS-ovsku ofanzivu.

Međutim, da bi DPS bio osujećen u svom pokušaju povratka na vlast ključno je da lideri DF-a ne nasednu po ko zna koji put na providni, ako hoćete, i dosadno banalni politički vodvilj DPS-a. Političar koji dozvoli da mu Đukanovićevi kaplari prodaju priču o identitetskim pitanjima sa Vesnom Medenicom i Blažom Jovanićem u zatvoru, promašio je profesiju ili je nešto mnogo gore.