EVROPSKI UGAO

Ima li spasa za Srbiju i region?

Slaba i izolovana Srbija je izvor trajne nestabilnosti u našem okruženju. Štetna je ideja da region može da prosperira na pogrešnim ili katastrofalnim potezima Beograda

25280 pregleda 68 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Nedavno istraživanje u Srbiji po kojem su tri najpopularnija strana političara u nekadašnjoj najvećoj jugoslovenskoj republici ruski predsednik Vladimir Putin, mađarski premijer Viktor Orban i član predsedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik, pokazalo je da za evroatlantski, ili samo evropski, put Srbije nije problem predsednik Aleksandar Vučić, već njeni građani.

Rezultati pomenute ankete nam ukazuju da bi glasači u Srbiji, čak i da nema Vučića, izabrali nekog sličnog njemu, a verovatno, videći konkurenciju i goru verziju. Nivo obrazovanosti, informisanosti i političke pismenosti u Srbiji je drastično pao u poslednjih trideset godina što je posledica kontinuiranog odlaska ne samo najboljih, najsposobnijih, najodvažnijih građana, koji bi i da teku med i mleko od Horgoša do Prohora Pčinjskog, odlazili. Problem je što su otišli i odlaze oni prosečni ali metodični, oni koji ne štrče ali ne podnose da žive u nesigurnosti, oni koji se ne ističu ali žele da žive mirno u skladu sa svojim karakterom. U prevodu - odlazi kostur jednog društva.

Kad slušate ili čitate razmišljanja ili stavove dela profesora beogradskog i drugih univerziteta u Srbiji ili naučnih istraživača i intelektualaca kako ushićeno, sa divljenjem ili sa strahopoštovanjem govore o diktatorima, kleptokratama i zemljama sa opskurantskim režimima u kojima se negiraju osnovne slobode i prava, novinari cenzurišu i ubijaju, politički protivnici proglašavaju izdajnicima, pitate se da li je uopšte moguće spasiti Srbiju od nje same?

Prosto je teško uhvatiti se za slamku spasa u ambijentu u kojem na jednoj strani imamo tzv. оpionion leaders koji veruju da su Vladimir Putin, Si Đinping i Viktor Orrban državnici, a na drugoj strani, istina mnogo manje brojnoj, ali vrlo glasnoj, da su Milo Đukanović, Aljbin Kurti i Željko Komšić građanski političari. Kuriozitet je da je dobar deo i jednih i drugih otvoreno ili prikriveno za Vučića ili doprinosi, svesno ili nesvesno, učvršćivanju vlasti predsednika Srbije.

Drugi veliki sociološko-politički problem u Srbiji je obrnuto proporcionalna želja za produbljivanjem znanja i davanja mišljenja ili zauzimanje stavova o bilo čemu. Što se manje zna o nekom argumentu to se glasnije brani pozicija bazirana na navijačkom sentimentu ili osećanju koje dolazi iz stomaka.

Kada razgovarate sa osobama koje bi prema poziciji koju zauzimaju u društvu trebalo da imaju određeni nivo opšte kulture, bazične informisanosti, političke pismenosti kao i kapaciteta da formulišu suvislo svoja zapažanja, ostajete bez reči pred prazninom sa kojom se sudarite. S druge strane, to objašnjava zašto političke opcije koje se zalažu za evropski sistem vrednosti, sve zajedno, jedva prelaze dvocifreni broj glasova na izborima.

Zvuči paradoksalno, ali najveće dostignuće u evropskim integracijama Srbije, ali i drugih država Zapadnog Balkana, vizna liberalizacija sa EU, otvorilo je put za sunovrat srbijanskog društva i popločalo put ka tzv. zarobljavanju države od strane naprednjačko-socijalističkog režima.

Jedina utešna pilula koju je dobila Srbija, a sa njom i ostatak regiona, za proglašavanje jednostrane nezavisnosti Kosova, pretvorila se u bumerang na unutrašnjem planu. Još je grotesknije da je Kosovo, zahvaljujući kojem su svi na Zapadnom Balkanu dobili slobodu putovanja u EU, i dalje na kolokvijalno rečeno negativnoj Šengenskoj listi.

Početak pada s vlasti Demokratske stranke Borisa Tadića krenuo je sa viznom liberalizacijom. Mogućnost da se slobodno putuje u Evropu i čitav niz programa zapošljavanja u zapadnoevropskim državama, kao i migracije u SAD i Kanadu su dodatno drenirali već prilično ispošćeno srbijanskog društvo, oduzimajući mu minimalnu kritičnu masu za pokretanje promena nabolje kroz izborne utakmice.

Sa naknadnom pameću može se slobodno reći da su oni koji su rušili Borisa Tadića jer nije bio dovoljno efikasan i odlučan na evropeizaciji Srbije ostvarili suprotan efekat doprinoseći otvaranju puta naprednjacima da praktično zaustave taj proces.

Delimičnu odgovornost za političku dekadenciju Srbije snosi i EU, odnosno njene vodeće države, kojima je odgovarala vlast u Beogradu koja će igrati “tango” u kome će Srbija kao želeti da postane članica a EU će kao imati nameru da je primi u članstvo, jednog dana.

Evropska ideja Srbije je pobedila na izborima samo u periodu kada je evropska perspektiva bila realna i dostižna i kada je bila vidljiva razlika između članstva i čekaonice EU. Onog momenta kada je članstvo postalo pitanje decenija a ne godina, Srbija se vratila svojoj radikalskoj naravi.

Kad pogledamo raspored snaga na srpskoj političkoj pozornici, uprkos neuporedivo boljim mogućnostima da se građani informišu, imamo razmeru gotovo identičnu kao tokom devedesetih godina, što je još jedan dokaz da za promene u Srbiji na izborima nije dovoljno “osloboditi” medije sa nacionalnom frekvencijom već edukovanje birača i svakodnevni rad sa građanima. Osvajanje vlasti demokratskim putem nije nikad trka na sto metara nego maraton.

Naprednjaci, socijalisti i turbo-nacionalisti raznih boja i svetonazora, od Vuka Jeremića i Miloša Jovanovića preko Milice Đurđević-Stamenkovski do Boška Obradovića, imaju više manju istu podršku kao nekada Miloševićevi socijalisti, julovci Mire Marković, Šešeljevi radikali i drugi nacionalisti, od salonskih Vojislava Koštunice, preko koloritnih Vuka Draškovića do paramilitarnih Arkanovaca.

Kao što u poslednjim godinama prošlog veka Demokratska stranka, Građanski savez Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine i druge manje partije građanske provenijencije nisu mogle da dobace dalje od 15 odsto glasova na izborima zajedno, tako i današnje političke proevropske snage imaju podršku svakog petog ili šestog glasača koji izlazi na izbore.

Promene u Srbiji se retko događaju i po pravilu su više plod revolucija, ratova, sankcija ili ubistava a manje izraz sazrevanja društva. Vučiću ne preti opasnost sa zapada, već sa istoka. Koketiranje sa rusofilskim biračkim telom i sinofilskim lobijem u Srbiji koji ne treba nikako potceniti je mač sa dve oštrice. U svetu koji se sve više raspolućuje na demokratsko-liberalni i autokratsko-kleptokratski, rastu mogućnosti da Moskva i Peking upotrebe nekog svog Simovića u Beogradu i od Srbije naprave korisnog idiota.

Bez velike ekonomske krize, koja može da bude proizvedena na više načina u Srbiji, neće biti promene vlasti a veliko je pitanje kakav bi karakter ona imala. Jedini saveznik bolje budućnosti Srbije je njena geografija i podignuti zid na ruskim granicama koji će, što rat bude duže trajao u Ukrajini, biti sve veći, deblji i čvršći. Takođe, Evropa će morati da krene i u ozbiljan “decuopling” sa sve agresivnijom i hegemonistički nastrojenom Kinom.

Srbiju od malignog uticaja Rusije i Kine spasava udaljenost, ali je ne može ništa spasiti od površnih i podmićenih političara, tromog državnog aparata, korumpiranog pravosudnog sistema, loših profesora i neškolovanih kadrova.

U bivšim jugoslovenskim republikama i na Kosovu je rašireno mišljenje da je za njihove nacionalne interese samo slaba Srbija poželjna, kao i da mogu da reše svoja goruća pitanja tako što će “pomoći” srpskim rusofilima u izolaciji Beograda u regionu i Evropi.

Slaba i izolovana Srbija je izvor trajne nestabilnosti u našem okruženju. Ideja da region može da prosperira na pogrešnim ili katastrofalnim potezima Beograda je više pokazatelj srbofobije, koja i te kako postoji i gotovo je jednako štetna kao srpski nacionalizam i hegemonizam, nego dalekovidih strategija.

Srbiji treba pomoć od komšija da bi postala bolja, kao što je komšijama potrebna bolja Srbija da bi napredovali. Samo od bolje, a ne jake ili slabe, Srbije će svi imati koristi, jer ona neće videti u drugima opasnost a ni drugi neće nju doživljavati kao pretnju što će relaksirati u dobroj meri kako unutrašnje odnose u balkanskim državama tako i međusobne relacije.