EVROPSKI UGAO

Kako su nasljednice Jugoslavije postale Nikaragva

Samo političari ili diplomate koji imaju veliko iskustvo, harizmu i autoritet mogu da izađu na kraj sa zapadnobalkanskim vladarima

15989 pregleda 16 komentar(a)
Foto: Betaphoto
Foto: Betaphoto

Zajedničko pismo francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Olafa Šolca predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i premijeru Kosova Aljbinu Kurtiju, kojim su najavili da će njihovi ljudi od poverenja, Emanuel Bono i Jens Pletner, pomoći Miroslavu Lajčaku, specijalnom izaslaniku za dijalog Beograda i Prištine, još je jedna potvrda da EU ne želi ili ne može da reši pitanje Kosova ili, što je najverovatnije, i dalje ne shvata srž kosovskog problema.

Rang i autoritet koji imaju Pletner i Bono, kao i serije drugih raznoraznih izaslanika, evropskih i američkih, pokazuje koliko je zaista Zapadni Balkan (ne)bitan EU, ali i SAD. Ne zaboravimo da su Evropa i SAD ostvarile najveći ekonomski i svaki drugi napredak dok se ratovalo na prostoru bivše Jugoslavije, a Srbija i Crna Gora bile pod sankcijama UN-a.

Rat koji je mogao biti zaustavljen u par nedelja ili čak dana, trajao je četiri godine jer nikome u Evropi van prostora bivše Jugoslavije nije pravio nevolje ili probleme. Toliko, da ne bi bilo zabune, o značaju i kapacitetu uticaja nestabilnosti Balkana na Evropu i svet. Nije se mnogo toga promenilo od izjave čeličnog kancelara Ota fon Bizmarka da ceo Balkan ne vredi jednog života nemačkog grenadijera.

Uz svo dužno poštovanje prema Miroslavu Lajčaku, Gabrijelu Eskobaru, Pletneru, Bonu i drugim izaslanicima, reč je o političarima, funkcionerima i diplomatama koji nemaju specifičnu težinu, harizmu, ugled, uticaj, da bi mogli da ispregovaraju bilo šta što bi ličilo na dogovor koji bi vodio ka rešenju pitanja Kosova.

S druge strane, Kurtija a pogotovo Vučića, ne mogu da impresioniraju a kamoli da primoraju na donošenje teških odluka posrednici koje smo pomenuli. Kada bi EU i SAD stvarno želele da reše pitanje Kosova, ili još bolje rečeno, kada bi taj problem bio zaista važan u planetarnim ili barem evropskim razmerama, Brisel i Vašington bi imenovali Angelu Merkel ili Baraka Obamu.

Vremena su se promenila, balkanski vlastodršci nisu postali bolji, ali jesu veštiji i lukaviji i često diplomate i funkcionere iz EU i SAD vrte oko malog prsta ili jednostavno čekaju da im mandat istekne: oni najbolje znaju da specijalni izaslanici prolaze a oni ostaju. Zato samo političari ili diplomate koji imaju veliko iskustvo, harizmu i autoritet mogu da izađu na kraj sa zapadnobalkanskim vladarima. U četiri zida sa Obamom ili Merkelovom, Vučić i Kurti, ili bosanskohercegovačke vođe tri nacije, možda ne bi krenuli u pravcu traženja rešenja za Kosovo ili BiH, ali ne bi mogli da igraju svoje uobičajene pipirevke čiji je cilj da ne vode nikuda a da obezbeđuju nove mandate.

Budući da je svima jasno, dodao bih i razumljivo, da ni Džou Bajdenu, ni Makronu ni Šolcu, ne pada na pamet da se lično bave balkanskim zavrzlamama, jedini način da pokažu da im je stalo do našeg regiona je da prestanu da šalju ljude koji nemaju ni kapacitete a ni autoritet da bi izašli na kraj sa balkanskim liderima namazanim svim bojama.

Ko god bude želeo ozbiljno da krene u rešavanje pitanja Kosova moraće da se suoči sa dva mita. Prvi je srpski, sa srednjovekovnim korenima na Kosovu polju, a drugi je albanski, svežijeg datuma iz 1999. godine. Kao što su Srbi vekovima negovali mit o Kosovu, tako će i kosovski Albanci u stolećima koja dolaze. Ni Srbi, ni Albanci, tu govorimo o većini ljudi ili kritičnoj masi koja odlučuje na izborima ko će da vlada, neće se odreći tih mitova, jer na njima baziraju svoj identitet (Srbi) odnosno državnost (Albanci) ili san o velikoj Albaniji.

Među srpskim političarima, barem onima koji mogu da osvoje dvocifreni postotak glasova na izborima, nema nijednog, a verovatno ga neće ni biti, koji bi pristao da uđe u istoriju kao predsednik ili premijer koji je potpisao priznavanje Kosova. Ni među albanskim političarima nema, i neće biti, političara koji bi pristao na bilo kakvo rešenje koje bi davalo nekakve koncesije Srbiji na Kosovu.

U takvoj konstelaciji svakom dobronamernom pregovaraču je jasno da treba krenuti od ljudi i interesa građana Srbije i Kosova, raditi na tačkama spajanja i izgradnje odnosa u kojima će (ne)priznavanje Prištine od strane Beograda postati irelevantno. Mnogima zvuči kao naučna fantastika uspostavljanje dobrih odnosa između Srba i Albanaca, ali je mnogo veća naučna fantastika da bi, čak i da se pronađe neki političar u Srbiji koji bi priznao Kosovo, to priznanje rešilo probleme između dve strane. Srpski mit o Kosovu je preživeo nekoliko vekova, albanski mit o Kosovu je tek pustio korene i trajaće dok bude Albanaca, tako da je svako formalno rešenje koje ne uvažava ta dva mita osuđeno da bude na staklenim nogama i na oročeno vreme.

Drugim rečima, ne treba tražiti formalne solucije koje ništa suštinski ne rešavaju već obrnuto, pronalaziti formule za preskakanje stvarnih prepreka koje će jednog dana dovesti i do formalnog rešenja. Kosovskim građanima je mnogo veći problem što ne mogu slobodno da putuju u države EU kao sve njihove komšije, nego što ih Srbija ne priznaje.

Ni danas niko ne može da objasni kako je moguće da najveće evropske zemlje i SAD budu spremne da brane Albance od diskriminacije Miloševićevog režima po cenu rata protiv Srbije, a nisu spremni ni posle 23 godine i više od decenije rada Eulex-a na Kosovu i nekoliko hiljada vojnika NATO na terenu, da omoguće građanima Kosova bezvizni režim sa EU, o SAD je uzalud i govoriti.

To je deo istog licemerja koji je dozvolio pojedinim kleptokratama da uspostave korumpirane režime koristeći prikladnu milozvučnu retoriku za evropske i američke uši čija je posledica ostanak celog Zapadnog Balkana u zapećku, ali i kaskanja Hrvatske za ostatkom EU i većeg odliva hrvatskih građana nego za vreme toliko omražene Jugoslavije.

Ceo bivši jugoslovenski prostor se pretvorio u Nikaragvu iz razgovora američkog predsednika Franklina Ruzvelta i njegovog savetnika Sanmera Velsa. “Somosa je kopile”, rekao je Vels svom šefu za nikaragvanskog lidera. “Jeste, ali je on naše kopile”, odgovorio je Ruzvelt kao zapeta puška. Američka politika se nije mnogo pomakla na Balkanu od primera nekadašnjeg predsednika Nikaragve Anastazija Garsije Somose, tako da je ključni cilj postao promovisati sebe kao “američkog igrača”. Nismo ni savetnik američkog predsednika a ni američki predsednik da bismo koristili originalnu definiciju.

Iza Miloševićevog brutalnog režima i srpskog nacionalizma, sakrili su se i kriju se i danas brojni miloševići drugih naroda i nacionalizmi uvereni da su oni dobri i bogomdani samo zato što su antisrpski, a po potrebi i antiruski, ne uvek, dakako i što mašu zastavama EU i SAD.

Biti juče protiv Miloševića a danas protiv Putina znači biti protiv kleptokratskog i autokratskog vođenja države, biti protiv onih koji podjarmljuju sudije i tužioce, protiv onih koji privatizuju policiju i tajne službe, protiv pretvaranja države u porodični servis, protiv dominacije jednog naroda nad drugim ili diskriminisanja građanina zbog nacije, vere ili seksualnog opredeljenja, protiv onih koji vode kampanje “Prvo naša nacija” ili “Kupujmo domaće”. Nacionalizam nije kao tumor, pa da postoji dobroćudan ili zloćudan. Svi su nacionalizmi zloćudni, istina neki više neki manje, u zavisnosti od veličine i snage naciona koji ga nosi u sebi.

Ko nije u tom smislu bio protiv Miloševića a danas protiv Putina, nije ništa drugo do podržavalac nekog drugačije nazvanog Miloševića i Srbin zaveden pod drugim nacionalnim imenom. Nisu takvi samo na Balkanu, eto ih u Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj, Italiji, Francuskoj, Turskoj pa i u samoj Americi. Orban, Kačinjski, Babiš juče, Salvini i Meloni sutra, Marin Le Pen jednog dana, Erdogan i Sivi vukovi, Donald Tramp juče a možda i sutra. Spisak domaćih klonova Miloševića i srpskih nacionalista zavedenih pod drugim imenima ostavljam vama na izbor, a nije da ih nema.