Izborna kampanja u Italiji ima obrise koji neodoljivo podsećaju na crnogorske. U poslednje dve nedelje pred izjašnjavanje građana Italije o novom parlamentarnom sazivu, iz Vašingtona, Brisela i Berlina su stigle poruke koje pokazuju da i velike zemlje moraju da vode računa o međunarodnom legitimetu onih koji bi da vode ili budu deo vlade.
Amerikanci su nekoliko puta tokom prethodnih meseci upozoravali da su Mateo Salvini i Liga, u kojoj su Đankarlo Đorđeti i njegovi ljudi ostavljeni po strani, apsolutno neprihvatljivi u novoj izvršnoj vlasti Druge republike, zbog kompromitujućih veza sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom i njegovim režimom.
Pošto su te poruke bile delimično ignorisane ili bez ozbiljnijeg efekta, Stejt department je preko svojih ljudi, uglavnom bivših diplomata koji trenutno rade u tzv. “think-tank” organizacijama, plasirao informacije o postojanju tragova da je Rusija finansirala Ligu Matea Salvinija i da se dokazi o tome nalaze u poslednjem izveštaju Stejt departmenta.
Italijanski premijer Mario Dragi, koji je dobio dokument Stejt departmenta, demantovao je da se u njemu pominju italijanske stranke i političari, ali su u Rimu svi, konačno, shvatili američko upozorenje: ako ispoštujete naše sugestije nećemo iznositi dokaze jer ste vi naši saveznici, u suprotnom izaći će na videlo sa svim posledicama koje slede.
Liderka i favoritkinja da postane prva žena premijerka u istoriji Italije Đorđa Meloni ukapirala je još pre dve godine da je “conditio sine qua non” da bi stigla do palate Kiđi (sedište italijanske vlade) da nema protiv sebe Vašington. Zato je sa svojih par najbližih saradnika, ali i uz pomoć poljskih prijatelja iz partije Pravo i pravda, sa kojima čini okosnicu Saveza konzervativaca i reformista u Evropi, radila na sticanju kredibiliteta u Beloj kući i Stejt departmentu.
Za Melonijevu je invazija Rusije na Ukrajinu bila idealna prilika da pokaže svoju tvrdu atlantsku veru i tako dobije “zeleno svetlo” od glavnog akcionara Severnoatlantske alijanse. Veliki plus Melonijeve u američkim očima je što je ona kao i poljski kleropopulisti veliki atlantista i još veći evroskeptik, što iritira posebno nemački establišment i vladajuću koaliciju kancelara Olafa Šolca.
Drugim rečima Melonijeva je mediteranska verzija poljske klero-populističke trojke Kačinjski - Duda - Moravjecki: antiruski raspoložena, suverenista, antagonistički raspoložena prema Nemačkoj, evroskeptik, zainteresovana samo za fondove i novac koji stiže od EU.
Ne treba smetnuti s uma da Amerikanci nemaju poverenja u Nemce, bez obzira da li su u Beloj kući Donald Tramp i njegovi turbo republikanci ili Džo Bajden i demokratska administracija. Konstantna američke politike je da osujete ili odlože koliko god je to moguće stvaranje federalne EU, a tek im je noćna mora da Nemačka postane hegemon takve Evrope.
Melonijeva je već stavila do znanja Amerikancima da će tzv. ministarstva sile, šef diplomatije i čelni ljudi službi biti po “ukusu” Vašingtona i da Mateo Salvini, svakako, neće biti među njima. Naravno, sve zavisi od rezultata izbora, ali ako Melonijeva, kao što se predviđa, osvoji oko 30 odsto glasova a Liga ne pređe 12-13 odsto Salvini ne samo da neće moći da se vrati na Viminal (Ministarstvo unutrašnjih poslova), što je njegov opsesivni san, nego će morati da podnese ostavku na mesto lidera stranke.
I dok Amerikanci nemaju nikakav problem sa Melonijevom što se vidi i kroz tretman u američkim medijima, u Nemačkoj vode žestoku kampanju protiv liderke Braće Italije kvalifikujući je kao neofašistkinju i najveću opasnost za Evropu.
Predsednik nemačke Socijaldemokratske partije (SPD) Lars Kingbejl na konferenciji za novinare sa Enrikom Letom, liderom italijanske Demokratske partije (PD) se nije libio da definiše Braću Italije kao postfašističku stranku koja baca drvlje i kamenje na Nemačku i podržava antidemorkatske režime kao što je Orbanov u Mađarskoj. Kancelar Šolc koji je takođe primio Letu u Berlinu nije davao izjave o izborima u Italiji ni o kandidatima za premijersku funkciju.
U Briselu su po običaju oprezni i sakrivaju se, kada govore zvanično, iza mantre da se ne mešaju u izborne procese država članica. Kada se ugase mikrofoni i povedu konfidencijalni razgovori ne kriju zabrinutost, ali ne zbog Melonijeve nego zbog Salvinija. Naime, Đorđa je bila dovoljno mudra da pošalje vrlo jasan signal Briselu, ali i Frankfurtu, odnosno Evropskoj centralnoj banci (ECB): ako ona bude glavna, ministar finansija i ekonomije biće Fabio Paneta, član Izvršnog odbora ECB. Bolju garanciju na Majni nisu mogli da dobiju.
Melonijeva je svesna da zemlja koja čeka na 200 milijardi pomoći od EU i država čijih je 350 milijardi evra javnog duga kupila Evropska centralna banka, ne sme sebi da dozvoli avanturističke poteze u makroekonomskoj oblasti.
Šta nam sve prethodno rečeno govori o Crnoj Gori? Primetili ste da je pritisak oko tipa izbora za tzv. ministarstva sile i obaveštajnih službi isti, ali postoji bitna razlika. Američkom ambasadoru u Rimu i bilo kom funkcioneru Bele kuće, Stejt departmenta ili Pentagona ne pada na pamet da javno ili u medijima iznosi ko može a ko ne da bude ministar ili šef obaveštajnih službi, a kamoli ko može u vladu a ko ne.
Indikativno je i ponašanje Nemačke. Predsednik vladajuće partije koji nema nijednu državnu funkciju, kao slobodni političar može da iznese legitimno svoje mišljenje, dok kancelaru Šolcu i pored velikog prijateljstva sa Letom, nije palo na pamet ne samo da nešto kaže o Melonijevoj, nego ni da da bilo kakvu izjavu. Dakle, poslanici Bundestaga su slobodni da pričaju šta hoće, to im je u opisu posla, ali ni oni sebi ne dozvoljavaju luksuz da govore koje prihvatljiv a ko ne u budućoj vladi Italije dok se zvaničnici uzdržavaju bilo kakvih komentara koji zadiru u unutrašnje stvari druge zemlje.
Šta još mogu da nauče crnogorski političari iz italijanskog svežeg primera? Ako hoće da dođu na vlast moraju da imaju pored unutrašnjeg, izbornog, legitimiteta i međunarodni. Crna Gora jeste previše ranjiva zemlja, previše zadužena, previše podeljena, previše zavisna od SAD i EU, da bi mogla sebi da dozvoli luksuz da ima izvršnu vlast koja kontrira Vašingtonu, Briselu i Berlinu, svidelo se to nekome ili ne, ali to ne znači dozvoljavanje ambasadorima i funkcionerima velikih država da se ponašaju kao vicekraljevi ili namesnici u Podgorici.
Drugim rečima, dragi lideri, Crna Gora nije Turska a vi Erdogani pa da igrate četvorostruke igre sa Putinom, Bajdenom, Makronom i Sijem Đinpingom, niste rođeni ni u Italiji pa da možete kao Melonijeva da čikate Nemačku i Francusku, a ne pokušavajte da budete Orbani, Vučići i Dodici jer prvu dvojicu jedva trpe, a trećem je vreme isteklo.
Bonus video:
