Rober Surkuf, najpoznatiji francuski gusar, godinama je zagorčavao život engleskim trgovačkim brodovima na maršruti Velika Britanija - Indija. Legenda kaže da je zarobljenom Surkufu nadmeni britanski oficir kraljevske mornarice pokušao da očita bukvicu: “Kakvi ste to vi Francuzi, tučete se samo za pare, dok se mi Britanci borimo za čast”. Francuski gusar, oštar na jeziku i brze pameti nije mu ostao dužan: “Gospodine, svako se bori za ono što mu nedostaje”, aludirajući na činjenicu da se samo ljudi bez časti bore za čast.
U toj Surkofovoj opasci, “svako se bori za ono što mu nedostaje”, nalazi se najbolji opis dešavanja na političkoj pozornici Crne Gore. DF-u i njegovim partnerima u vladajućoj većini, od Demokrata do SNP-a i GP Ura, nedostaje vlast, a DPS-u fali iskrena podrška građana koja nije kalkulantska, klijentelistička i iznuđena jer im iz ruku klizi i ono malo vlasti što im je ostalo.
Decenije provedene u opoziciji ostavile su duboki trag i posledice na lidera aktuelne većine u crnogorskom parlamentu. Italijanski sedmostruki premijer Đulio Andreoti je znao često da citira čoveka za sva vremena i sve vlasti, Šarla Morise de Talerana: vlast troši više one koji je nemaju (Il potere logora chi non ce l’ha). Zato partije aktuelne većine pokušavaju na sve načine da produže život aktuelnom skupštinskom sazivu jer znaju da će posle sledećih izbora morati da dele kolač sa Evropom sad.
DPS i njegovi prirodni saveznici, Đukanović ipse dixit, otkrivaju pozitivnu stranu opozicionog delovanja i zavodljivost spontane podrške dela građana koja ne mora nužno da bude orkestrirana, partijski organizovana, plaćena ili proizvod ucena, ličnih koristi i čuvanja privilegija. Naravno, teško je naći funkcionera DPS-a koji nije naplatio svoj “patriotizam”, na ovaj ili onaj način, ali među ljudima koji su izašli na ulice Podgorice prethodnih nedelja velika većina je to uradila iz uverenja.
Andriju Mandića smo otkrili u ulozi pomiritelja, posrednika, umerenog među zavađenima sa tendencijom da deluje kao glas razuma i pragmatizma, kao da želi da pokaže da je pisac i aforističar Dino Segre, alijas Pitigrili, bio u pravu kada je govorio da se rađamo kao piromani a umiremo kao vatrogasci. Bilo bi dobro i za Mandića i DF i Crnu Goru da na kraju ne konstatujemo da je vuk promenio samo dlaku ali ne i ćud.
Bilo je interesantno posmatrati iskrenu, gotovo dečiju, oduševljenost istaknutih članova DPS, SDP-a, SD-a i drugih NVO organizacija u DPS-ovom sazvežđu odzivom građana na proteste pod nazivom “Ima nas” ili na proslavi evropske bronzane medalje rukometašica. Izgledali su kao pesnici koji ne veruju u vlastite stihove, dirnuti energijom mase i direktnog kontakta sa građanima. Dugogodišnja vlast DPS-a, klijentelizam, partijska birokratska vojska, odnarodili su naslednike nekadašnje Komunističke partije Crne Gore koji izgledaju veštački, izvitopereno čak i kada ne moraju da glume.
Protesti u Podgorici bi mogli da imaju i propedeutički efekat ako DPS i satelitske formacije shvate da ljudi izlaze na ulice kad imaju neki problem ili kada smatraju da treba braniti nešto važno i da tada ne moraju da budu plaćeni, dovedeni ili insturisani od ko zna koga. Važi za njih, važi i za njihove političke oponente.
Na drugoj strani, aktuelna parlamentarna većina plus Evropa sad ne bi trebalo da prave istu grešku svojih prethodnika i bilo bi uputno da se sete kako su se oni osećali kada su ih tadašnji režimski mediji proglašavali za izdajnike, srpske nacionaliste, negatore crnogorstva i Crne Gore, petu kolonu Beograda, pretili im traktorima, samo zato što su želeli da budu ono što oni smatraju da jesu i da im njihova država, u kojoj žive, poštuje i garantuje prava i slobode.
Na stranu interesi vrhuške DPS i profesionalnih patriota u satelitskim strankama i delu nevladinih organizacija, u crnogorskom društvu postoji respektabilna grupa građana koja se prepoznaje u crnogorstvu kao antitezi srpstva u Crnoj Gori, ma šta ko o tome mislio, pozitivno ili negativno. U svakom slučaju, išlo bi se pogrešnim putem ako bi se krenulo u njihovu dehumanizaciju, ismevanja, kriminalizaciju. Građani Crne Gore koji su decenijama trpeli diskriminaciju morali bi da imaju dovoljno demokratske kondicije, širine i empatije za njihove sugrađane, često i članove porodice, koji se osećaju ugroženo ili nelagodno i da deluju smirujuće i inkluzivno. Tako će delovati lekovito na maligne uticaje profesionalnih uterivača pravovernog patriotizma.
Popis je opet uzburkao duhove. Tačno je da su DPS, SDP, SD i deo nevladinih organizacija pokazali još jednom licemerje i neprincipijelnost. Pred prošli popis održan 2011. godine forsirali su drugu priču ili su ćutali kada je Đukanovićev režim insistirao na spornim pitanjima jer je želeo da pokaže da je broj građana koji se izjašnjavanju kao Srbi i da govore srpskim jezikom u nezaustavljivom padu.
Okrenimo priču. Insistiranje na identitetskim pitanjima je imalo smisla dok je DPS uterivao svoju viziju crnogorstva, bilo za njegove zagovornike ili protivnike. Sa DPS-om u opoziciji i sa slobodnim i fer izborima, na kojima je sve teže manipulisati biračkim spiskovima i rezultatima, postaje nebitno koliko ima Crnogoraca a koliko Srba jer su svi zastupljeni mada ostaje jedan od kancerogenih problema društva, partijsko zapošljavanje.
Takođe, prethodni izbori su pokazali značajan porast građana koji poklanja poverenje strankama koje ne insistiraju na identitetskoj priči. Evropa sad, Demokrate i Ura su dobile, zajedno, više od trećine glasova a u Podgorici gotovo 40 odsto, što je ohrabrujući znak u pravcu gašenja identiteskog požara koji potpiruju DPS, SDP deo nevladinih organizacija sa jedne i DF sa druge strane. Budući da će se pre popisa održati predsednički i najverovatnije prevremeni parlamentarni izbori, sporna pitanja iz popisa će biti prevaziđena. Inkluzivna vlast na republičkom nivou relativizuje do beznačajnosti identitetska opredeljenja i svodi ih na privatnu sferu.
Pitanje jezika može vrlo lako da se reši koristeći evropske tekovine i iskustva na koje se sve političke partije pozivaju u Crnoj Gori. Evropski standard je da svaki jezik koji govori više od 20 odsto stanovništva dobije status službenog jezika. Dakle, uz crnogorski jezik i srpski bi dobio službeni status i tako bi i drugo škakljivo popisno pitanje postalo irelevantno.
Što se tiče verskog opredeljenja, ono je najmanje problematično jer je verski život i delovanje religijskih zajednica vidljiv, lako proverljiv i teško podložan manipulacijama: krštenja, venčanja, sahrane su konkretan odgovor u registrima verskih zajednica.
Na kraju, suštinski zaokret u Crnoj Gori će biti onog momenta kada vlast u Podgorici, ma ko to bio, shvati da države postoje zbog građana a ne obratno i da između vlasti i države ne postoji znak jednakosti, odnosno to što neko ne voli vlast ne znači da ne voli državu. Uostalom, nije nikada bilo lako voleti državu kojom vladaju tirani.
Bonus video:
