Napoleonova krilatica "ne prekidaj nikada neprijatelja dok pravi grešku" mogla bi da promeni u potpunosti ishod predsedničkih izbora u Crnoj Gori, ali i budućnost zemlje. Bonapartinu maksimu su ispoštovali svi u predsedničkoj kampanji sem neprijatelja Milojka Spajića.
Kandidatura lidera Pokreta Evrope sad (PES) je možda imala svoju taktičku logiku, ali je u suštini bila strateška greška. Ne zato što bivši ministar finansija ima dvojno državljanstvo, već zato što bi PES "potrošio" svog najjačeg aduta za funkciju na kojoj bi bio malo više od "fikusa", ako PES ne bi imao većinu u Skupštini Crne Gore.
S druge strane, u slučaju da PES postane dominantna partija u vladajućoj većini sledećeg skupštinskog saziva, Spajić bi kao predsednik bio upoređivan sa Đukanovićem, ili čak sa Vučićem, svaki put kada bi izašao iz svojih ustavnih nadležnosti. To bi PES platio sa visokom kamatom na narednim izjašnjavanjima građana jer bi bio etiketiran kao revidirana verzija DPS-a i riskirao bi da traje samo jedan izborni ciklus.
Milo Đukanović i Andrija Mandić su verovatno zbog svojih izbornih računica sprečili PES da napravi grešku i ozbiljno ugrozi šanse da se profiliše kao ozbiljna i masovna partija. Paradoksalno, Milo i Andrija su sprečili Spajića da postane predsednik, ali su otvorili širom vrata za pobedu PES-a na sledećim parlamentarnim izborima, koji će morati da se održe ove godine. Tako će zahvaljujući njima Spajić biti u idealnoj poziciji da postane premijer, što je u crnogorskom političkom sistemu, suštinski mnogo važnija funkcija od predsedničke.
Naime, kako "Vijestima" prenose izvori koji se bave crnogorskim dosijeom u EU, iz Brisela i Vašingtona će uslediti snažan pritisak da se održe prevremeni izbori. "Priča o formiranju nove vlade nije realna opcija. Strane moraju da se dogovore samo oko datuma kada će izbori biti održani, pre leta ili krajem godine. Crnoj Gori je potrebna čvrsta, stabilna i vlada u punom kapacitetu. Za EU i SAD, Evropa sad nije problematična politička formacija. Sve što govore u javnosti, ali i na sastancima sa evropskim partnerima je u skladu sa evroatlantskim opredeljenjem Crne Gore, plus borba protiv korupcije, dostizanje demokratskih standarda i izgradnja pravne države. Nama je to sasvim dovoljno", kaže diplomatski kontakt "Vijesti" u jednoj od najvažnijih država članica EU.
Za razliku od pre dve i po godine, ovoga puta neće biti protivljenja ulasku DF-ovih kadrova u vladu, naravno ako budu bili deo većine koja se zalaže za evroatlantski kurs i nastavak reformi, objašnjava izvor "Vijesti": "Možda će neki političar u EU ili neki poslanik u Evropskom parlamentu imati nešto da prigovori, ali generalno će se poštovati legitimni izborni rezultat. Neće se insistirati na eksperimentisanju sa sastavom vlade kao u jesen 2020, jer DF neće imati dominantnu ulogu u vladajućoj većini kao sada. Jedini embargo za DF kadrove će važiti za ministarstvo odbrane, MUP i službe bezbednosti. Ne zbog EU već zbog NATO: ne bi prošli kontrolne provere i ne bi dobili zelena svetla od NATO partnera. Verujemo da je i ljudima u DF-u jasno da su pojedina ministarstva i službe, pogotovo dok traje ruska agresija na Ukrajinu, za njih off limits, a sve ostalo kako se dogovore sa partnerima".
Grešku je napravio i Aleksa Bečić. On bi bio idealna figura kao zajednički kandidat anti-DPS bloka i verovatno bi pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora, međutim, kako se politika ne konstruiše sa "ako" i "da je", demokrate su trebale da postupe mudrije i podrže kandidaturu Milatovića kada je postalo jasno da se može postići konsenzus oko jednog imena.
Demokrate imaju ozbiljnu partijsku strukturu, što se ne može reći za većinu drugih partija. U tom kontekstu njima nisu bili potrebni predsednički izbori da bi se profilisali, podigli rejting, lansirali novi program ili obezbedili imunitet za lidera. Imajući u vidu da se sve izborne kampanje u Crnoj Gori baziraju na denigraciji i ruženju političkih protivnika, učešće u njima može mnogo više da naškodi nego da donese benefita, pogotovo kada su šanse za pobedu minimalne ili teorijske.
Kandidature Gorana Danilovića i Draginje Vuksanović-Stanković imaju svoju stranačku logiku, i tu se ništa ne može prigovoriti. Problem je što Danilović i dalje ne shvata da se na izborima ne bira ko je najpošteniji, a Vuksanović-Stanković ko je najveći patriota, pogotovo u zemlji gde otadžbina i domovina nisu sinonimi.
Izborna kampanja je pokazala da u DPS-u i dalje veruju da je dobitna karta dovesti u pitanje odanost državi Đukanovićevih rivala, pogotovo Jakova Milatovića, ili ih dovesti u vezu sa Srbijom, bilo da im je bliska srcu ili da bi bili njeni vazali. To je bilo očigledno u organizovanim provokacijama i plasiranim dezinformacijama. Takođe, pokušaji da se isprovociraju lideri i pristalice PES-a da pokažu svoja identitetska opredeljenja kako bi ih DPS propaganda iskoristila da ih prikažu kao antizapadne, antidemokratske i prosrpske snage su doživeli fijasko.
Đukanovićevi spin doktori su pokušali da prodaju, po ko zna koji put, kampanje i ideje pokojnog Artura Finkelštajna. Američki politički konsultant je postao slavan zahvaljujći izumima kao što su "negativna kampanja", "rejectionist voting", davanje pogrdnog značenja rečima koje su u suštini neutralne (liberal je klasičan primer), plasiranje lažnih vesti s ciljem da se ostvari politička dobit.
Finkelštajn je polazio od premise da velika većina birača unapred zna za kog će da glasa i da je mnogo teže pridobiti jednog glasača za svoju stranu nego ga obeshrabriti da izađe na glasanje. Ta taktika je posebno uspešna kada se radi o neizvesnim izborima.
Uspeh kampanje zavisi od izbora teme koja izaziva emocije kod birača a nanosi štetu protivničkom kandidatu. Suština igre je da se polarizuje javno mnjenje do ekstremnih granica. Još od predsedničke kampanje Ričarda Niksona za reizbor u Belu kuću Finkelštajn je shvatio da je širenje straha dobitna kombinacija.
Američki "spin doctor" je za svaku izbornu utakmicu pažljivo birao neprijatelja koga treba poraziti i na koga treba usredsrediti negativnu kampanju s ciljem da poljulja ili uništi poverenje u protivničkog kandidata. Pobeda Netanjahua nad Šimonom Peresom 1996. godine, zahvaljujući Finkelštajnovoj izmišljotini da Peres želi da podeli Jerusalim, primer je par excellence.
Finkelštajnova izborna taktika se koristi bezobzirno svih ovih decenija na prostoru Zapadnog Balkana. Međutim, za razliku od američkog spin doktora njegovi učenici i oni koji "kradu" njegove ideje nemaju dar da izaberu pravog protivnika i pravu temu. I to se vidi u kampanji DPS-a.
Jakov Milatović je javnim obelodanjivanjem da je glasao za nezavisnost Crne Gore 2006. godine razbio osnovni temelj Đukanovićeve kampanje i ukazao na činjenicu da je DPS i dalje u referendumskoj kampanji ne shvatajući da tema više nije nezavisna nego bolja Crna Gora. U toj novoj podeli DPS je osuđen da budu večni gubitnik, kao što su bile tzv. prosrpske partije dok nisu zatvorile stranicu referenduma i svhatile da samo u boljoj Crnoj Gori može da bude bolje i njima, bilo da se osećaju kao Srbi ili Crnogorci ili i jedno i drugo.
Bonus video:
