Istorija se poigrala sa crnogorskim suverenistima onako kako samo ona zna. U kolektivnoj svesti dela crnogorske javnosti, pogotovo onog koji se prepoznaje u sloganu “nikad više 1918. godina”, Francuzi su percipirani gotovo jednako kao i Srbi. Odbojnost prema Francuzima u, uslovno rečeno, suverenističkom bloku se mogla videti i u obrušavanju na ambasadora Kristijana Timonijea nakon njegove izjave povodom incidenta na Cetinju sa predsedničkim kandidatom Jakovom Milatovićem pre par nedelja. Ide se toliko daleko da neki čak i u činjenici da će večerašnji meč Crne Gore i Srbije u Podgorici suditi Francuz, bez obzira što je Klemon Turpan jedan od najboljih delilaca pravde u Evropi, vide zaveru i francusko-srpsku ujdurmu.
Ironija sudbine je da predvodnik crnogorskih suverenista Milo Đukanović pokušava da ostane u predsedničkoj fotelji i da vrati na vlast DPS po tzv. “francuskoj formuli”. Naime, u Petoj republici su posle traumatičnih kohabitacija, predsednik Miteran sa premijerom Širakom i predsednik Širak sa premijerom Žospenom, odlučili da skrate mandat predsedniku sa sedam na pet godina, odnosno da ga izjednače sa trajanjem parlamentarnog saziva a da izbore za parlament održavaju neposredno posle predsedničkih izbora. Na taj način se omogućavalo da na talasu pobede novoizabranog predsednika njegova politička partija ili koalicija dobiju apsolutnu većinu u parlamentu i mogućnost da formira stabilnu i jaku predsedničku vladu. Funkcionisalo je perfektno sa Širakom, Sarkozijem, Olandom i Makronom prvi put 2017. godine, dok je njegova “Republika u pokretu” prošle godine dobila relativnu a ne apsolutnu većinu u parlamentu.
Prema rečima sagovornika “Vijesti” u evropskim institucijama, koji su upoznati sa crnogorskim dosijeom, i pored toga što DPS konstantno, već dve i po godine, gubi podršku u biračkom telu, Đukanović je imao, donedavno, dosta dobar rejting, odnosno dovoljno visok da bi mogao da se nada pobedi na izborima. Zato je napravljena taktika da se iskoriste predsednički izbori kao lansirna rampa za povratak DPS-a na vlast, po francuskom receptu. To objašnjava zašto je Đukanović raspisao parlamentarne izbore za 11. jun računajući da će njegova pobeda dati vetar u jedra povratničkom DPS-u.
U tom kontekstu je napravljena neka vrsta dogovora sa DF-om koji se pokazao apsolutno kontraproduktivnim za Đukanovića, ali još više za Andriju Mandića i DF. Ideja o eventualnoj “velikoj koaliciji” ili “koaliciji pomirenja” doživela je brodolom već u svom začeću, jer je Jakov Milatović dobio mnogo više glasova nego što su očekivali u DPS-u i DF-u i prošao je u drugi krug, dok su Đukanović i Mandić imali mnogo manju podršku nego što su očekivali.
Đukanovićev plan ne ide onako kako je zamišljeno jer bi mogao da mu nedostaje osnovni element: pobeda na predsedničkim izborima. Zato nije kriva “francuska formula”, ona je funkcionisala besprekorno i u drugim zemljama gde je primenjena, poput Ukrajine, kada su Porošenko a zatim i Zelenski lako osvojili parlamentarnu većinu u Radi nakon pobeda na predsedničkim izborima. Štaviše, noćna mora za DPS i Đukanovića je upravo ta što bi “francuska formula” koju su oni krojili za sebe mogla da se pretvori u savršeno odelo za protivničku stranu.
Milatović i Pokret Evropa sad (PES) su odmah uspeli da dogovore podršku Demokrata i DF-a za drugi krug pošto su u koaliciji oko Mandića shvatili da je mnogo pametnije popeti se na pobednička kola na vreme, štaviše u poslednjem momentu, budući da su parlamentarni izbori iza ugla. S druge strane već su gubitkom vodeće uloge u opozicionom bloku platili “namigivanje” DPS-u i Medojevićev lični rat protiv Jakova i Milojka. Svaki novi signal u tom smeru bi bio poguban za DF.
Đukanović i DPS su bili uvereni da su na pravom putu da vrate točak istorije unazad i da dobiju još jednu šansu posle sijaset propuštenih. U suštini su otvorili put PES-u ne samo da dobije predsednika Crne Gore, posle gradonačelničke funkcije u Podgorici, već i da napravi het-trik, ili što bi moji Italijani rekli “tripletu”, sa osvajanjem većine u Skupštini Crne Gore i posledično premijerskim mestom.
Za razliku od svih drugih takmaca u predstojećoj parlamentarnoj trci koji su na predsedničke izbore izašli sa najjačim kandidatima, PES je zahvaljujući združenoj akciji DPS i DF-a (eliminisanje Milojka Spajića) sačuvao svog “spitzenkandidaten” za najvažniju trku.
U Crnoj Gori je premijersko mesto ključno i glavni ulog u partiji se stavlja za parlamentarne izbore koji otvaraju vrata za fotelju predsednika Vlade.
Da je Spajić kojim slučajem izabran za predsednika on ne bi mogao da vodi kampanju PES na parlamentarnim izborima a Milatović, objektivno, ne bi mogao da osvoji toliko glasova koliko Spajić kao premijerski kandidat, budući da je on simbol ekonomskog programa Evropa sad.
Stvari su se, dakle, dobro okrenule za Spajića, ali to ne znači da lidera PES-a ne čeka veoma težak zadatak. PES, da bi mogao da ima dominantnu ulogu u budućoj vladi, ali i da otvori mogućnost za realizaciju sna koji priželjkuju mnogi u Briselu - većina u Skupštini Crne Gore koja ne zavisi od DPS-a i DF-a - mora da osvoji više od 30 odsto glasova na parlamentarnim izborima. Računa se da u crnogorskom biračkom telu ima između osam do deset odsto takozvanih “plovećih” glasača, koji mogu da se opredele za jednu ili drugu stranu ili da ne izađu na izbore, i njihovo opredeljenje će biti presudno. Postavlja se pitanje koliko je priča sa dvojnim državljanstvom Spajića uticala na njih i da li će lider PES-a uspeti da minimizuje političku štetu od nespretnog hendlovanja cele priče.
Druga enigma i nepoznanica u političkoj utakmici u Crnoj Gori su manjine, posebno bošnjačka, to jest da li će ostati verni saradnji sa DPS-om ili će se opredeliti da štite interese svoje zajednice tako što će biti partneri svake Vlade u Podgorici, poput političkih predstavnika Srba u Hrvatskoj ili Mađara u Srbiji. Priča oko izbora sedmog sudije Ustavnog suda je vezana za dogovore DPS-a sa političkim predstavnicima Bošnjaka. Nije teško zamisli da su u DPS-u obećali Bošnjacima mesto u Ustavnom sudu i veći broj poslanika u Skupštini za maksimalnu podršku i operativan rad na terenu na predsedničkim izborima. U DPS-u su svesni da bez masovnih bošnjačkih glasova Đukanović nema ni minimalne šanse da pobedi na izborima.
Propaganda koju širi Đukanovićev izborni štab o Milatoviću i PES-u kao trojanskim konjima Beograda i Moskve ne prolazi u Briselu i u državama članicama EU, ne računajući, naravno, pojedince u EU koji imaju različite interese da podrže lidera DPS-a. Više izvora “Vijesti” u ključnim EU institucijama i državama članicama EU i NATO-a je potvrdilo da je PES apsolutno prihvatljiv partner za EU i NATO, kao i Milatović u ulozi predsednika.
Bonus video:
