Dva nedavna masovna ubistva nas i dalje drže zavijene u crno, još štošta nam se crno piše, a sve je to pod okriljem - „crnog labuda“. Tako se naziva teorija analitičara rizika Nasima Taleba, po kojoj velike potrese izazivaju neočekivani događaji, a za koje se naknadno otkriva da su mogli biti predviđeni.
Niko, naravno, nije mogao da predvidi masakre u „Ribnikaru“ i oko Mladenovca, niti da će ovdašnju hvalospevnu stabilokratiju baš ovog proleća uzdrmavati najveći građanski protesti u ovom veku. Ali, postepeno se nazire da je bar nešto slično, ipak moglo da se očekuje, da drame nisu repa bez korena.
Vlasti su zatečene kao „vile u čem' nisu bile“, jer je prvi put zemljom zavladalo nešto sasvim neformalno - poplava jakih osećanja, od solidarnosti u tuzi, do gneva zbog iznebuha ispostavljene nemoći države, čiji su se organi istrajno prikazivali kao svemoćni. Mestimično je to zaličilo na emotivni prevrat, bar u dušama.
Jesu nadležni potom preduzimali niz utešnih mera, ali se nikako nisu snalazili dovoljno na, za njih neisprobanom, terenu - ljudskosti. Preokupirani brojkama, investitorima, megalomanskim projektima i poduhvatima koji uvek moraju da bodu oči, zapostavili su prožimanje s konkretnim građanima, iako od njihovog oporezivanja žive i čijim prioritetima treba da služe.
Ljudskost se, praktično, uzima zdravo za gotovo, kao da je urođena osobina. U antologiji njenih odlika su, ukratko: ono što ne želiš sebi ne poželi ni drugome, saosećajnost, uvažavanje neistomišljenika, nastojanje da lična vajda ne ide nauštrb opšteg dobra, poštovanje zakona, odgovornost, istinoljubivost, nerazmetljivost, širokogrudost, pristojnost…
Dobro, retko ko praktikuje sve te vrline, ali na političkoj sceni se ubrzano odbacuju, kao da je uljudnost postala mana, znak slabosti. Pretežu lagarije, vređanja, bahatost, proglašavanja opozicionara za izdajnike, izmišljanja priprema državnog udara, a kršenje Ustava se odomaćilo kao zakonomernost.
Takvo zagađivanje atmosfere, prožeto pretnjama i nekažnjivošću, pogodovalo je razmahu raznih nepodopštinama pa i nasilju. Pojedini napisi stranih autora o njihovim zemljama, kao da opisuju našu situaciju. U španskom Paisu se, tako, kritikuju obračuni među političkim rivalima takoreći na krv i nož, pri čemu nanose štetu ne samo jedni drugima, nego i šire nepoverenje u politički sistem. A u Vašington postu se podseća na reči drevnog filozofa Erazma Roterdamskog da je uljudnost osnov za uzajamno poštovanje i slogu, pa da po tom kriterijumu Amerikanci ne zaslužuju da se smatraju humanistima.
A mi? Možda bismo mogli da se pronađemo u „Znakovima pored puta“ Ive Andrića. Zapisao je: „Jedna od bitnih karakteristika civilizovanog društva, to je voljno služenje obziru, koje dobrim vaspitanjem i dugom tradicijom postane druga narav ljudi, i koje je i najbolji antidot svima neminovnim zlima društvenog života. Kad ti obziri stanu da popuštaju i postanu predmet kritike i ironije, znak je da je društvo osuđeno, da su njegova zla pretegnula, da brže ili sporije ide svojoj propasti, i da su prvi oblici novog društva na pomolu“.
Ti obziri su popustili kod Vladimira Putina kad je naredio agresiju na Ukrajinu i kod Donalda Trampa kad ne priznaje dokazane rezultate svog izbornog poraza, kao i kod niza drugih lidera koji su zamislili da stvaraju novi poredak po svom nahođenju. Aleksandar Vučić se uklapa kako pozivanjem da su mu „sestrinske službe sa Istoka“ (čitaj Rusije) odale da su protesti „Srbija protiv nasilja“ pokušaj „obojene (čitaj prozapadne) revolucije“, tako i pozivima na dijalog opozicionarima, dok o njima misli „sve najgore“ i smešta ih u „anale beščašća“.
Valja se podsetiti da se pre godinu i po dana Aleksandar Vulin, kao ondašnji ministar unutrašnjih poslova, u Moskvi dogovorio da dve države sarađuju u suzbijanju „obojenih revolucija“ kao instrumenta Zapada za podrivanje pojedinih zemalja, „pod izgovorom demokratizacije“. Protesti „Srbija protiv nasilja“ streme demokratizaciji ali se nijednom rečju nisu identifikovali sa „obojenim revolucijama“.
Utisak je da se vlast dodatno zaljuljala zaoštravanjem situacije na Kosovu, pri čemu se pored neposredno nadležne kvinte (predstavnika SAD, Nemačke, Britanije, Francuske i Italije) za podršku obratila i njoj suprotstavljenim Rusiji i Kini. Takva dvostranost je „beli labud“, jer se odavno primenjuje.
Ali na šta će sve ovo izaći, ostaje neizvesno, pod patronatom „crnog labuda“, nepredvidljive očekivanosti. Naslućuje se neka vrsta „labudove pesme“, valjda samo onima koji prenebregnu upozorenje iz knjige „Um caruje“, Vila Duranta, da „svaki oblik vladavine ruši sam sebe kad prevrši meru u čuvanju osnovnog principa“. A trenutno je kao takav najupadljiviji princip - neuvažavanje zahteva građana za bitnim promenama sistema.
Bonus video:
