EVROPSKI UGAO

Crnogorci i Srbi kao Austrijanci i Njemci

Srbija je propustila svoju priliku, zahvaljujući Slobodanu Miloševiću i donekle Vojislavu Koštunici, da stvori održivu državnu zajednicu sa Crnom Gorom i sa tim mora da se pomiri, kao i Srbi u Crnoj Gori. Za neke greške nema popravnog, ili barem ne za nekoliko generacija
1130 pregleda 122 komentar(a)
Crna Gora i Srbija, Foto: Shutterstock
Crna Gora i Srbija, Foto: Shutterstock
Ažurirano: 03.02.2019. 19:22h

U predvečerje referenduma o nezavisnosti Crne Gore jedan austrijski diplomata, odlično upoznat sa našim balkanskim prilikama, iznenadio me opaskom da će Crnogorci, pre ili kasnije, postati kao Austrijanci i da će se odnosi između Beograda i Podgorice, polako, kroz vreme, približavati relacijama Berlina i Beča. “Ali - dodao je kroz smeh - mislim da će Crnogorci biti još gori od nas Austrijanaca u jednoj stvari. Mi se već pola veka upiremo iz petnih žila da svi misle da je Hitler bio Nemac, nikako Austrijanac, a da su Mocart i Betoven samo i isključivo Austrijanci a nikako Nemci. Tako će i Crnogorci insistirati da su Njegoš ili kralj Nikola bili samo Crnogorci, a da su Slobodan Milošević i Arkan isključivo Srbi”. 

Postoji mnogo paralela, i u određenoj razmeri, sličnosti između odnosa Nemačke i Austrije s jedne strane i Srbije i Crne Gore s druge, odnosno nemačkog i srpskog sentimenta koji je bio prisutan u Austriji odnosno Crnoj Gori u prethodna tri veka. Nema nikakvih sumnji da su se Austrijanci smatrali Nemcima. O tome postoji niz svedočanstava, počev od čuvenog saveta carice Marije Terezije koja savetuje svoju ćerku Mariju Antoanetu, pred udaju za francuskog prestolonaslednika, budućeg Luja XVI, da se u Parizu ponaša kao uzorna Nemica. Pomenuti Mocart i Betoven nisu imali nikakvu sumnju da pripadaju nemačkoj kulturi i muzičkoj baštini. Ali, između pripadnosti  nemačkom ili srpskom korpusu u 18. ili 19. veku ne postoji znak jednakosti sa pripadanjem nemačkoj ili srpskoj naciji u 21. veku. Austrijanci su bili Nemci u smislu da su zajedno sa svim ostalim germanskim narodima i državama negovali kult Karla Velikog, Svetog rimskog carstva i govorili nemačkim jezikom. Crnogorci su bili Srbi u kontekstu da su negovali kosovski mit, imali istu veru i isti jezik. 

Kao što je moderna Austrija nastala pre Nemačke, tako se i Crna Gora počela uobličavati čitav vek pre Srbije u savremenu državu. Poput Habsburgovaca koji su sanjali da vladaju svim germanskim narodima i knjaz a potom i kralj Nikola nije bio imun na ideju da bi mogao biti vladar svih Srba. Ipak, za razliku od Austrije i Nemačke, ili tačnije rečeno Prusije, Crna Gora i Srbija nikada nisu ratovale međusobno. Međutim, ni gotovo pola veka ratovanja između Prusije i Austrije nije dovelo u pitanje pripadnost Austrijanaca nemačkom nacionalnom korpusu, baš kao što je i većina Crnogoraca, uprkos svim rivalastvima, dinastičkim ili komunističkim, sve do jednog momenta smatrala da su Crnogorac i Srbin sinonimi. 

Presudnu ulogu za nacionalno osamostaljenje Austrijanaca odigrao je Adolf Hitler. Ni bolni porazi od Prusa, ni vazalni odnos u savezništvu sa Drugim rajhom nisu uspeli da poljuljaju Austrijance u veri da pripadaju nemačkom korpusu. Da su Austrijanci mogli da biraju posle kraha Žuto-crne monarhije oni bi izabrali da se prisajedine Vajmarskoj Nemačkoj, ali velike sile im to nisu dozvolile. Štaviše, prisajedinjenje Austrije Nemačkoj je eksplicitno zabranjeno Versajskim sporazumom. 

Nema nikakve sumnje da je referendum o prisajedinjenju Austrije Nemačkoj 1938. godine bio namešten (za je glasalo 99,73 odsto glasača) ali bi bilo pogrešno misliti da većina Austrijanaca nije bila za ulazak u Treći rajh. Ono što se dogodilo kasnije uverilo je Austrijance da je bolje napustiti san o Nemačkoj. Hitler se posle trijumfalnog prolaska kroz Austriju sve do Beča više nikada nije pojavio u svom rodnom kraju a domovinu je tretirao, ili bolje rečeno bio je za nju zainteresovan, kao za bilo koju nebitnu provinciju. To vam već zvuči poznato, sećate li se 27. izborne jedinice?

Moj austrijski prijatelj s početka teksta je imao i za to opasku zapazivši da je Milošević dovoljno dugo vladao da se Crna Gora odvoji od Srbije ali nedovoljno da svi u Crnoj Gori postanu Crnogorci. Činjenica je da i Milošević nije mnogo voleo da dolazi u svoju otadžbinu. Poslednja poseta je ostala upamćena po aljkavoj fotomontaži na naslovnoj strani Večernjih novosti sa mitinga u Beranima tokom izborne kampanje u kojoj je Crna Gora transformisana u 27. izbornu jedinicu. 

Za razliku od kraja Prvog svetskog rata kada je većina Austrijanaca želela da se ujedini sa Nemačkom pošto im se nikako nije sviđala malena Republika Austrija u kojoj su osvanuli posle vekovne dominacije nad dobrim delom Evrope, posle Drugog svetskog rata raspoloženje je bilo drastično drugačije. Štaviše, otišlo je u drugu krajnost. Hteli su da se odreknu svega što je nemačko, uključujući i imena jezika kojem su pokušali da daju neutralno ime “maternji jezik” pa čak i “austrijski”. Tom eksperimentu su se prvi oduprli intelektualci, umetnici, pevači, glumci, jer su oni, pre svih, shvatili da je postojanje zajedničkog jezika velika prednost a nikako pretnja nacionalnom identitetu. Zato danas u Austriji govore Hochdeutsch ili standardni nemački i zato nisu ništa manje Austrijanci. Čak, prema pojedinim istraživanjima, Austrijanci su odmah iza Amerikanaca i ispred Francuza po patriotizmu. 

Kako je vreme prolazilo, Austrijanci i Nemci su neizbežno postajali ponovo sve bliži. Istina, Austrijanci i danas vole, s vremena na vreme, da “ogovaraju” svog severnog suseda dok se Nemci slatko smeju vicevima u kojima su glavni akteri Austrijanci. To Austrijancima ne smeta da gledaju više nemačke televizije nego austrijske, kao i dobrom delu Nemaca da deo svog odmora, zimskog ili letnjeg, provede u austrijskim Alpima, banjama  ili na obalama Dunava. 

Odavno ne važi maksima da kada Nemačka ima prehladu Austrija dobije upalu pluća ali je evidentno i da se rivalstvo između dve zemlje oseća samo na fudbalskim mečevima reprezentacija. I to mnogo više na austrijskoj strani imajući u vidu snagu i uspehe Pancera. Nemačka sa svojih 80 miliona stanovnika je politička i ekonomska lokomotiva EU dok je Austrija pronašla svoju dimenziju i njene prednosti. “Klein aber fein”, što će reći “malo ali lepo” , je postalo zaštitni simbol alpske Republike i kada  Berlin ponosno istakne da je najbogatija država Starog kontinenta u Beču ih podsete da prosečni Austrijanac zarađuje četiri hiljada evra više godišnje od prosečnog Nemca. 

Šta bi mogli u Crnoj Gori i Srbiji da naučimo iz austrijsko-nemačke relacije? Prvo da se arogantnost ne isplati: ni onih koji insistiraju na svojoj veličini ali ni onih koji duvaju u jedra narcizma malih razlika. Podjednako je štetno sanjati da će Crna Gora zavšiti kao Bavarska ( inkorporirana u Srbiju) i širiti uverenje da su Srbi najveći neprijatelj Crnoj Gori. Kontraproduktivno je graditi crnogorsku naciju na antispstvu, stvarajući paralelne institucije ili menjajući imena zajedničkim dobrima. Tako se samo rizikuje efekat Đilasovog klatna ( što je politika više anticrnogorska to su ljudi više Crnogorci, što je politika više antisprska to oni postaju više Srbi). Srbija je propustila svoju priliku, zahvaljujući Slobodanu Miloševiću i donekle Vojislavu Koštunici, da stvori održivu državnu zajednicu sa Crnom Gorom i sa tim mora da se pomiri, kao i Srbi u Crnoj Gori. Za neke greške nema popravnog, ili barem ne za nekoliko generacija. 

Pored brojnih analogija u odnosima između dva germanska i dva južnoslovenska naroda postoji jedan element koji ide u korist crnogorsko-srpskih odnosa. Crna Gora i Srbija možda više nikada neće biti zajedno u jednoj državi, ali će ostati zauvek familija. Teško je naći Crnogorca koji nema blisku rodbinu u Srbiji a nije lako naći ni Srbina čiji deo porodičnih korena ne vuče iz stare ili moderne Crne Gore. Još samo da postanemo srećna familija pa da ličimo na Austrijance i Nemce i ostavimo drugima da budu Tolstojeve nesrećne porodice koje su svaka priča za sebe.