Koliko je opozicija naudila sadašnjoj vlasti bojkotom parlamenta? Potpuno su ih razorili, unijeli nemir u njihove redove, dezintegrisali ih, oduzeli su im legitimitet kod svih uticajnih adresa u svijetu. Da, čudo su napravili. Pomjerili su granice bojkota tako što nisu ulazili u određenu zgradu koju zovu Parlamentom.
Bez ironije i cinizma, nisu postigli ništa. U istoj su pozi, razjedinjeni, posvađani, raspakuju veće partije u manje, pa još u manje i sve tako do nekog budućeg kongresa na kom će da pričaju o slavnoj nepostojećoj prošlosti svojih partija.
Ništa to nije novo. Njihov bojkot dobar je makar za izučavanje situacije. Pripadnici opozicije daju izjave za medije, paradiraju u odijelima svakodnevno, raspaljuju svoje misli širom društvenih mreža, kritikuju i ukazuju, stoga, nikome oni ne nedostaju u parlamentu. Ima ih ili nema tamo, potpuno je svejedno. Vlast obavlja što misli da je potrebno da funkcioniše država toliko koliko će njima biti dobro da obavljaju svoje poslove u državi po njihovoj mjeri, i kome tu uopšte treba opozicija? Opozicija je potrebna samoj sebi, da bi imali šta da rade, od čega da žive i da igraju određene uloge. Opozicija koja četvrt vijeka nije postigla nikakav značajan uspjeh sama sebe treba da pošalje u penziju, ili možda naši opozicionari zaista čekaju penziju, ali onu što donosi poštar, ne penziju u smislu povlačenja.
Ako opozicija nije u parlamentu, i dalje je sve isto, i da su u parlamentu vjerovatno ništa ne bi postigli, građani odavno nisu u prilici da čuju ništa mudro, značajno i korisno. Sve se završi na klevetanju, jurišanju, psovkama, i busanju u prsa. Naš parlamentarizam obolio je od diletantizma po obje strane, i od strane vlasti, i od strane opozicije.
Da li treba da bojkotuju? Da. Njihovi razlozi su opravdani. Da li njihov bojkot ima efekta? Nema. Zašto? Možda zato što je ljeto, vruće je, nikome nije do angažovanja, možda počnu da se konsoliduju tokom jeseni. Ako čekamo da opozicija učini nešto već četvrt vijeka, možda da im damo još jednu priliku, što je par mjeseci u odnosu na četvrt vijeka?!
Najveći problem je u kapacitetima. Političari iz opozicije misle da su shvatili ili bolje reći, smatraju da su "provalili" kako mediji funkcionišu u Crnoj Gori, pa grabe priliku da se što bolje plasiraju. Koristeći sve raspoložive kanale komunikacije, pojela ih je suština, odnosno više su pažnje poklonili samom pojavljivanju, nego razlogu pojavljivanja. Oni su na sceni zbog sebe, a ne kao ljudi koje delegiraju građani da bi se borili za njihova prava i činili im život lakšim.
Borba za pozicije u opozicionim redovima surovija je od borbe za vlast. Vlast funkcioniše po svojim pravilima, zna se ko je gazda i ko su šegrti. Mladi znaju svoju ulogu i svi rade za gazdu. Kraj priče.
Opozicija se bori za lidera, bojkotuju parlament a već se spremaju za sledeće izbore. Suludo. Možda jedva čekaju bojkot na bojkot. Ako bi neko sažeo priču o našoj opoziciji na nekih stotinu strana, bilo bi to savršeno djelo konfuzije, nerazmršiva poezija dilentantizma.
Bonus video:
