BALKAN

Diskretni ples trojanskih konja

Kao građanin, osjećam se ucijenjeno, prije nego prevareno, premda je prevara nepobitna, ali osjećaj ucjene mnogo je gori, posebno kada je ucjena nametnuta tako borbenim sloganima

6022 pregleda 1 komentar(a)
Foto: BETAPHOTO
Foto: BETAPHOTO

Ni nakon nekoliko nedelja turobnih misli i uvida u stanje potpune političke bezizlaznosti, uz iskren trud da u sebi suzbijem preobražaj tinjajuće mučnine u tešku ogorčenost, još ne uspevam da pronađem nijedan argument, nijedan osnov i razlog za podelu nastalu u koaliciji Srbija protiv nasilja sem čiste, nepatvorene gluposti.

Ne uspevam, a istovremeno se bojim da bi takav zaključak, u moralnom, pa i svakom drugom pogledu, mogao da bude zapravo i vrlo optimističan, te znatno povoljniji od mnogih drugih sasvim mogućih i opravdanih zaključaka. Jer, naravno, reč podela je sasvim blaga i nevina, kao što je i reč glupost odveć lišena predumišljaja, u odnosu na sasvim svesno, grubo i bahato razbucavanje opozicionog jedinstva za koje je svakom, pa i magarcu od pruća i slame, jasno da je predstavljalo jedini osnov za nadu u ma kakav uspeh u borbi za oslobođenje države od kriminalnog okupatora.

Trojanski konji, trojanske žirafe, slonovi, pande... koliko li se raznovrsne glomazne faune ovih dana priviđa, baš kao i meni, mnogim zbunjenim građanima opozicionog Beograda i Srbije, dok slušaju u televizijskim debatama lidere i kandidate koji im ohrabrujuće govore: sasvim je u redu što ste zbunjeni, takvo je vreme, takve su prilike. Poslušajte svoje srce. I neko će, bojim se, zaista pomisliti da sve to sa glupošću uistinu nema toliko veze koliko s nekim drugim ljudskim osobinama.

Jer nije svako jedan drugom nalik, čak ni u trojanskom zverinjaku, niti su iste namere i namerena postignuća. Ne stremi svako ministarskom mestu. Dovoljno je ponekad izboriti se za komforni status večite opozicije, s tim ciljem svesno prekinuti put ka nekoj preteće korenitoj promeni i, sve u ime suprotstavljanja režimu, obustaviti jedini opravdan i racionalan način suprotstavljanja.

Što se mene tiče, kao građanin, osećam se ucenjeno, pre nego prevareno, premda je prevara nepobitna, ali osećaj ucene mnogo je gori, posebno kada je ucena nametnuta tako borbenim sloganima, kojima sam upozoren da ću, umesto da „biram borbu“, eventualnim neizlaskom na izbore – izbore po režimskim aršinima, po režimskim biračkim spiskovima, po režimskim pravilima igre – izostati u davanju podrške borbi protiv režima.

Gotovo da ne poznajem nikog u svome okruženju ko javno ili intimno ne deli takva ili slična zapažanja i ko dan za danom u sebi ne ponavlja pitanje šta je celishodno činiti povodom stvari o kojoj je doskora sve bilo neobično jasno. Teško i neizvesno, ali jasno. Zaista, ne pamtim kada je srpska opozicija imala tako dobar i razuman pravac kretanja, domaću i međunarodnu podršku, pa i izvesno preimućstvo u odnosu na režim, kao u trenutku potpisivanja dogovora 9. marta. I možda mi se baš zato teza o nepatvorenoj gluposti, što više o tome razmišljam, čini sve manje izvesnom.

Po ko zna koji put, opozicioni građanin ne samo da je doveden u situaciju da, kako se to po navici kaže, od dva zla bira manje, već da između dva zla zapravo i ne vidi bilo kakvu razliku. Ali ono što se bez sumnje vidi jeste da smo, da upotrebim taj dobronamerni i samokritični plural, umesto insistiranja na doslednosti, principima, javnom dogovoru, uspeli, kao retko kad, da sami sebe izdriblamo, matiramo, da dovedemo stvari do apsurda, da dođemo do toga da izaći ili ne izaći na izbore bude jednako štetno. Da obesno raspolažemo jednom relativno povoljnom pozicijom i razbijemo je do neprepoznatljivosti. Da unesemo podele čak i između nas samih, da stvorimo jaz između onih koji dele identične političke stavove, kulturna načela, životne interese, među one koji su iskreni protivnici režima, opozicioni glasači zajedničkog jezika i pogleda na svet.

Dočekali smo i da se neposredno pred godišnjicu stravičnih zločina, 3. i 4. maja, za koje, ni godinu dana kasnije, niko nije snosio odgovornost, ni moralnu, ni pravnu, ni političku, smulja i sklepa nova kriminalna Vlada otete države. Da se zastupnik ruskih interesa na tlu Srbije i ministar za ubijanje po policijskim stanicama ustoliče na novim-starim pozicijama, prvi za ministra ni za šta, drugi za ministra za partijsku vojsku, individue čiju su ostavku mesecima zahtevale stotine hiljada građana ove zemlje.

Dočekali smo da uprkos tome i 3. i 4. maj prođu kao da ih u političkom smislu nije ni bilo, da nikome iz opozicije ne padne na pamet da protestnim skupom, ili bilo kakvim javnim događajem, obeleži tu strašnu godišnjicu, da joj da nasušno potreban, neophodan, politički smisao.

Dozvolili smo da u okolnostima, ne samo nesmanjenog, već kao nikad do sada razularenog i razjarenog državnog nasilja, 3. i 4. maj osvanu u građanskoj Srbiji ne kao dani političkog jedinstva, već političkih podela.

I uopšte, malo ko se danas osvrće na činjenicu da je upravo ka ovome gde smo sada stigli, kako god nazvali aktuelno stanje srpske opozicije, otpočet put pre tačno godinu dana, masovnim građanskim protestima. Retko kada stvari imaju tako jasnu genezu da pred našim očima steknu pun i zaokružen smisao: raspad koalicije Srbija protiv nasilja jeste, ukratko, kraj tog puta, stanje potpunog okončanja, neko bi rekao i izdaje, svega što je prošlogodišnji protest građana u sebi nosio. Okončanje jednog procesa otpočetog time što je opoziciji od strane građana Srbije dat mandat za borbu protiv nasilja.

U međuvremenu, uspeli smo da sebi ukinemo čak i pravo na ime. Nema više Srbije protiv nasilja. Ostala je samo Srbija nasilja, Srbija kojoj nije ni potreban režim da bi služila režimu. Srbija u kojoj neko može da prihvati i najuvredljiviju milostinju režima i da onda ima obraza da kaže: stojimo pred vama kao oni koji se pred režimom ne povlače. Srbija prenaseljena nulama i adresama bez broja. Srbija u kojoj građanima po ko zna koji put preostaje samo da mere i vagaju značaj i svrhu doslednosti, i da po ko zna koji put dođu do zaključka da biti dosledan uglavnom ne spada u domen prioritetnih ljudskih osobina.

Srbija u kojoj su „sporazum“ i „dogovor“ književni žanrovi poznati po lišenosti bilo kakvog značenja, u kojoj se ne smatra niti važnim niti nevažnim kada neko pogazi datu reč jer se, reč ko reč, ionako uvek može okrenuti naopako. Srbija u kojoj je pristanak na sva režimska pravila igre samo jedna rutinska stvar.

Srbija basnoslovno skupih kulisa i jeftinih konja od slame.

(novimagazin.rs)

Bonus video:

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")