Manjkavosti nekog sistema najbolje se vide u kriznim vremenima. Često čujemo da je sistem dobar, samo što trenutno ne radi. Reći ću odmah, iako će možda zvučati kao samorazumljiva tautologija: sistem koji može biti doveden u stanje da bude paralizovan na primer korupcijom - nije dobar sistem!
U našem slučaju, ispostavilo se da se parlamentarna liberalna demokratija, zapravo, može svesti na periodično davanje legitimiteta grupi ljudi da rade sa nama šta im se prohte. Od mandata do mandata, možemo da se bunimo koliko hoćemo, ali u suštini svaki protest je apel na savest, nadanje da će se moćnici smilovati i napraviti neke ustupke. Oni od kojih se traži savesno postupanje hijerarhijski su ustrojeni, što znači da je dovoljno korumpirati vrh hijerarhija da bi se onesposobilo željeno funkcionisanje celog sistema. Mogu se naravno naći savesni ljudi u hijerarhijama, ali dok god su iznad njih hulje, postupanje po savesti nosi rizike, pa savesni pojedinci bivaju neutralizovani ili sankcionisani, a huljerarhije ostaju.
Nekoliko najrazličitijih primera. Advokati, sudije i tužioci nezadovoljni su vrhom sudstva i tužilaštva. Prosvetni radnici nezadovoljni su Ministarstvom prosvete. Savesni policajci nezadovoljni su vrhom MUP-a. Radnici nezadovoljni svojim gazdama (to je već kao dobar dan). Ili najopštije, ogroman broj građana duboko nezadovoljan vrhom države. Svim ovim ljudima zajedničko je da su formalno i pravno potpuno nemoćni protiv onih iznad njih. Sa druge strane, protiv onih na dnu se može iskoristiti i ilegalno oružje, a dok god direktiva dolazi sa vrha, sve to može proći bez posledica!
Čak i zahtev za izborima, prilikom za legalnom smenom vlasti, zavisi od savesti predsednika republike, a ukoliko je predsednik kojim slučajem hulja, apel na savest teško može uroditi plodom. Hvala predsedniku i čelnicima režima za svako „pa šta?!“ kojim najdirektnije dokazuju iznete teze!
Budimo pošteni, naš sistem nudi zakonski okvir da obični ljudi probaju da utiču na moćnike. Uz 100.000 potpisa građani mogu zatražiti referendum o „pitanju iz nadležnosti Narodne skupštine“, a ukoliko je papirologija ispravna, Skupština u roku od šest meseci treba da se izjasni da li će raspisati referendum. Ako referendum ne ide u korist vlastima, a poslanici su korumpirani, zna se ishod glasanja (moguća je nakon toga žalba Upravnom sudu koji opet može u duhu korupcije doneti odluku protivnu zakonu)… Uz to, za 100.000 potpisa potrebno je unajmiti vojsku notara i obezbediti finansije za overu potpisa, što čini ovu mogućnost direktne demokratije samo lepim ukrasom u Ustavu - bez toga neko bi pomislio da su građani od izbora do izbora potpuno bespomoćni!
Toliko o političkom sistemu i ustrojstvu institucija. Ukratko, korupciji podložne hijerarhijski ustrojene strukture kojima narod periodično daje blanko podršku da rade šta im se prohte, sa jedinom nadom da će se naši gospodari života i smrti ponašati savesno i uvažiti naše molbe ako se budemo pobunili.
Jeste tabu, ali ne zaboravimo ni ekonomski sistem. Kapitalizam se zasniva na ideji da će nadmetanje bogataša koji jure svoje sebične interese dovesti do blagostanja za sve nas. Kapitalizam sve više produbljuje jaz između bogatih i siromašnih, a kada nekolicina moćnika upravlja bogatstvom koje prosečan čovek ne može ni da zamisli, otvara se ogroman potencijal za korupciju - čelnici hijerarhijski ustrojenih institucija, lideri stranaka, poslanici, ministri, mediji, sve je to mnogo lakše kupiti i zloupotrebiti kada je nezamisliva finansijska moć skoncentrisana u rukama malog broja ljudi. Ako se istovremeno radi o državi na (polu)periferiji svetskog kapitalističkog sistema, koja je predodređena za izvlačenje bogatstava i rad jeftinih ruku, preživljavanje lako postane bitnije od obraza - iliti, podložnost korupciji je veća i lakše je korumpirati veliki broj ljudi na svim nivoima različitih hijerarhija.
To je u najkraćim crtama slika političkog i ekonomskog sistema. Naravno, što su veće hulje na čelu hijerarhije i što je više korumpiranih poslušnika, potreban je veći pritisak da bi huljerarhija bila prisiljena na ustupke i počela da se ruši, čemu prisustvujemo proteklih meseci.
Postavljanje savesnih i nekorumpiranih ljudi na čelo hijerarhija učinilo bi sistemske nedostatke manje vidljivim i svakako značajno poboljšalo živote svih nas. To verovatno i jeste najviše što je moguće u ovom trenutku. Ipak, u globalnom i regionalnom kontekstu koji promoviše bandite i korupciju, to bi moglo biti samo privremeno rešenje. Dati realnu moć ljudima sa dna hijerarhije da se u bilo kom trenutku suprotstave onima iznad - koji uzgred u legitimnom odnosu moći i treba da služe onima ispod - mogao bi biti dobar kontrolni mehanizam koji bi sprečio samovolju raznoraznih vlastodržaca i omogućio da demokratija bude više od periodičnog zaokruživanja srećnog broja! Ne smemo zaboraviti na potrebu za zaista sistemskim promenama - jer bez slabljenja hijerarhijskih odnosa, smanjenja socijalnih nejednakosti i davanja veće moći građanima, bićemo ranjivi na neku novu hulju, a demokratija će suštinski ostati samo reč kojom profesionalni političari ukrašavaju svoje govore.
Utopija? Samoorganizovanje studenata, srednjoškolaca, prosvetnih radnika, i drugih građana, ravnopravnost i direktna demokratija, suze radosnice širom Srbije i erupcija ljudskosti i solidarnosti - čak i sada dok ovo pišem deluje nestvarno i utopijski, a studenti su to omogućili za samo nekoliko meseci! Za razliku od svojih roditelja koji su boreći se protiv korumpiranog autoritarnog režima imali vođe i koji su pobedu svojih vođa na izborima smatrali krajem borbe, studenti su svesni da je smena režima tek početak. Toliko toga su postigli za samo nekoliko meseci i povratili značenje mnogim rečima i simbolima - u godinama koje slede, nije nerealno očekivati da i ravnopravnost, sloboda i demokratija dobiju svoje pravo značenje!
Autor je asistent na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu
Bonus video:
