Na prostoru bivše Jugoslavije Drugi svetski rat nije nikada završen, nastavljen je samo drugim sredstvima ili zaleđen do povoljnog momenta. Štaviše, ako bolje razmislimo, ni Prvi svetski rat nije završen. Ratovi za jugoslovensko nasleđe devedesetih godina su bili drugo ili treće poluvreme na početku i kraju tzv. Kratkog veka.
Niko nije izašao potpuno zadovoljan iz jugoslovenske krčme, čak ni Hrvati i kosovski Albanci, a da ne govorimo o Srbima i Bošnjacima. Ako je suditi po politici, muzici, školskim programima, odgajanju novih naraštaja, reka nezadovoljnih generacija sve više buja, priželjkujući novo poluvreme u utakmici u kojoj niko ne želi da odsvira kraj, a kamoli da prizna poraz.
Bivša izraelska premijerka Golda Meir imala je običaj da kaže da “svi znamo kada smo izgubili u ratu, ali da ne znamo uvek kada smo pobedili”. Na jugoslovenskom prostoru oni koji izgube ne žele da priznaju poraz, čak i kada su svesni da su izgubili, a kada pobede, to im nije dovoljno - osim što su pobednici, žele da budu i žrtve. Na prvi pogled zvuči paradoksalno, ali je sasvim logično: pobednici mogu da budu zločinci, žrtve ne.
Ne računajući Sloveniju, na prostoru bivše Jugoslavije kreiraju se novi mitovi i legende kojima valja hraniti i pojiti nacionalističke nemani, vazda gladne i žedne. Po uzoru na devetnaestovekovne “romantičare” koji su izmaštali srednjovekovnu istoriju jugoslovenskih naroda ili su romansirali malobrojne i često diskutabilne povesne izvore, tako se danas pišu, prepravljaju ili brane već prikladne i podobne istorije: od Prvog svetskog rata do danas.
Tek neznatan broj ljudi, čak i među istoričarima, ima dovoljno širine da izbegne zamku prilagođavanja istorije nacionalnim, ideološkim ili nekim drugim interesima.
Sve istorije u bivšim jugoslovenskim republikama su crno-bele, bilo da se radi o nacionalnim, klasnim, svetonazorskim. Gotovo niko ne želi da osvetli zločine svojih sunarodnika; čak i oni koji osvetljavaju zločine pripadnika svoje nacije čine to da bi se obračunavali sa ideološkim neprijateljem.
Istorija na jugoslovenskom prostoru je sluškinja dnevnopolitičkih ciljeva, instrument za stvaranje političkog konsenzusa, moneta u borbi za čuvanje vlasti ili adut za njeno osvajanje. Ništa nije tako maltretirano i silovano kao istorije jugoslovenskih naroda i, što je najgore, nema naznaka da će prestati u dogledno vreme.
Istorija od Zidanog Mosta pa do Đevđelije i od Đerdapa do Savudrije nema svrhu da utvrdi činjenice i stavi ih u kontekst, nego da projektuje poželjnu sliku o naciji, grupi, pokretu, ideologiji ili bilo čemu drugom za šta se ima poseban interes.
Groteskno je da se na istom kalupu proizvode istorije koje treba da pokažu da smo mi bolji, pravedniji, lepši, humaniji, ispravniji, civilizovaniji od drugih i pre svega da smo potpuno različiti. Još pre sto godina, Sigmund Frojd je taj poremećaj - koji na jugoslovenskim prostorima ima endemski karakter - definisao kao narcizam malih razlika.
Gotovo svi najveći, najsiroviji i najotužniji nacionalisti, u svim narodima, su iz mešovitih brakova ili su odrastali u mešovitim etničkim sredinama ili su se konvertirali u nacionalnom, verskom ili ideološkom kontekstu - od političara, intelektualaca, umetnika do pevača i sportista. Ima među njima i rođene braće, i očeva i sinova, a da ne govorimo o dedama i unucima, ujacima i sestrićima koji su završili na suprotnim stranama. Nema potrebe, a i nije pristojno navoditi njihova imena, ali se lako prepoznaju; a za istorijske ličnosti dovoljno je napraviti i površnu analizu porodičnog stabla i porodičnog puta ili proleteti kroz komparativne biografije da bi se dobila potvrda.
Istorija koja se predaje u školama i na fakultetima, kao i ona koja se promoviše kroz medije, kulturu, muziku, umetnost, ali i ona koja se čuje u kućama, ima svrhu da učvršćuje nacionalni identitet i sve je podređeno tome. Eto zašto su sve istorije preslikane i na istoj matrici: mi vodimo samo odbrambene ratove, ne želimo tuđe, donosimo slobodu i prosperitet, naši vojnici su bez mane i mrlje, heroji i čestiti, a mi smo uvek i žrtve, goloruki ili slabiji, ali veće patriote i zato pobeđujemo u ratovima; drugi žele tuđe, porobljavaju i ugnjetavaju druge, siluju žene, ubijaju decu, vode osvajačke ratove, oni su kukavice, podlaci, prevrtljivci, licemeri i sve najgore što se može zamisliti.
Imajući u vidu opisane polazne tačke, postaje jasno zašto nije moguće stići čak ni do zajedničkog usvajanja nespornih istorijskih činjenica, a to je neophodni minimum da bi mogao da se napravi prvi korak ka izlasku iz tog čarobnog kruga. Istoričari i intelektualci, a kamoli drugi, ne mogu da se slože ni oko stvari čiji su bili svedoci i o kojima postoje neupitni pisani, audio ili video zapisi, a kamoli o događajima iz dalje istorije.
Pred nama su tri scenarija.
Prvi nas vodi u novu spiralu nasilja u nekoj od sledećih generacija. Među Srbima tinja žiška o “Velikoj Srbiji” i pored poraza u ratovima za jugoslovensko nasleđe, mit o Kosovu će ostati dok god bude bilo Srba, a sa njim i san o integraciji nekadašnje južne pokrajine. Hrvati nisu odustali od tzv. Herceg-Bosne. Bošnjaci neće napustiti ideju unitarne Bosne i Hercegovine. Cilj kosovskih i makedonskih Albanaca je “Velika Albanija”.
U Crnoj Gori članstvo u EU neće relativizovati identitetsko pitanje, a nije isključeno da je cilj crnogorskih Bošnjaka i Albanaca etnofederalizacija. Uz to, ako bi Crnogorci i Srbi počeli da se preseljavaju u gradove ili kvartove gde su većina, kreirali bi se i preduslovi za realizaciju federalizacije ili čak podele Crne Gore.
Drugi scenario je više wishful thinking nego realna opcija. Međutim, ako želimo da se stvari zaista promene u našem regionu, i u svim državama pojedinačno na prostoru bivše Jugoslavije, onda bi svi trebalo da počnu da se bave i suočavaju isključivo sa svojim tamnim stranama prošlosti, bez uobičajene primedbe: “A šta su oni nama uradili?” To pitanje je toksično, dok je upit “Šta smo mi uradili drugima?” bolan, ali i veoma lekovit, za nas same i društvo u celini.
Treću projekciju bismo mogli nazvati istorijskom ironijom. Nacionalizam je proizveo ratove, zarobljene države, korupciju, kleptokratiju, što je doprinelo raseljavanju i smanjenju nataliteta. Drugim rečima, nacionalizam je toliko opio pojedine delove društva da oni ne vide da njihove toliko voljene nacije nestaju i da etničkih Srba, Hrvata, Bošnjaka, Crnogoraca, Makedonaca i Albanaca na ovom prostoru do kraja veka neće biti više od pet miliona.
Imajući u vidu demografske trendove u bivšim jugoslovenskim republikama, ne može se isključiti da do kraja ovog veka imamo kompletno promenjenu etničku strukturu stanovništva. Novi Srbi, Crnogorci, Hrvati, Bošnjaci, Albanci, Makedonci poreklom iz Afrike i Azije bi sa jedne strane mogli da relativizuju naš narcizam malih razlika, ali i da proizvedu nove, još veće probleme.
Budući da nijedna od zemalja u regionu nema efikasne i adekvatne programe za asimilaciju, niti razmišlja da radi nešto ozbiljno i sistemski po tom pitanju, nije sigurno da će se naše nove komšije sa drugih kontinenata asimilovati i da će biti prihvaćeni od domicilnog stanovništva kao ravnopravni i jednako vredni Srbi, Hrvati, Crnogorci, Bošnjaci, Makedonci, Albanci. Takav razvoj događaja vodio bi u nove građanske ratove, s tim što bi ovoga puta Srbi ratovali protiv “novih Srba”, a Hrvati protiv “novih Hrvata”, dok ne bi bilo isključeno ni da se Bošnjaci, Srbi i Hrvati u BiH udruže u borbi protiv “novih Bosanaca i Hercegovaca”, a Crnogorci, Srbi, Bošnjaci i Albanci protiv “novih Crnogoraca”.
Bonus video:
