Svakome ko se pobuni protiv njih zagarantovan je zatvor… Ugasili su slobodne medije, progonili, zatvarali, pa čak i ubijali novinare jer su obavljali svoj posao… Učili su nas da su bogataši protiv nas, danas su oni bogati a mi smo siromašni… Prevarili su svaku osobu koja je ne samo glasala za njih, već im je iznova i iznova verovala… Šteta koju su naneli čini se nepovratnom…
Autorka ovih, građanima Srbije tako asocijativnih, opservacija je Marija Oropeza, građanska i politička aktivistkinja (liberalna stranka Vente Venecuela) i predsednica lokalne podružnice ženske libertarijanske organizacije Ladies of Liberty Alliance (LOLA). Prošlo je više od godinu dana kako je Marija Oropeza uhapšena zbog učešća na demonstracijama protiv nameštenih izbora na kojima je pobedio stari/novi komunistički predsednik Nikolas Maduro.
U sklopu “Operacija kuc kuc” u njenu kuću 6. avgusta 2024. protivpravno su upali agenti državne obaveštajne službe i odveli je na nepoznato mesto. Prethodno su osigurali celu ulicu da niko ne čuje njene pozive za pomoć. Godinu dana kasnije, Oropeza je i dalje u zatočeništvu bez ikakve optužbe i bez prava na advokata, kao i hiljade njenih sunarodnika. U Venecueli građanski protesti zbog krađe izbora i komunističke diktature traju mesecima i godinama, a Madurov režim na njih odgovara surovom represijom i gušenjem slobode.
Koji dan (21. avgusta 2025.) posle godišnjice hapšenja Marije Oropeze, predsednik Srbije “zvrcnuo” je telefonom Marijinog tamničara, predsednika Bolivarske Republike Venecuele Nikolasa Madura. Predsednik Srbije je na svom Instagram profilu napisao da je to bio dobar i sadržajan razgovor o unapređenju odnosa dve zemlje. Predsednik Srbije nazvao je Madura velikim prijateljem Srbije.
“Razgovarali smo i o mogućnostima za unapređenje odnosa u svim oblastima koje imaju veliki potencijal za zajednički napredak i dinamičan razvoj naših dveju zemalja. Uveren sam da ćemo u godinama koje dolaze nastaviti da negujemo ovo dragoceno prijateljstvo, da gradimo mostove saradnje i solidarnosti i da zajedno doprinosimo boljoj i povezanijoj budućnosti naših naroda”, napisao je predsednik Srbije.
Režim Nikolasa Madura je pod sankcijama Evropske unije, Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Kanade koje su pojačane 10. januara.
A dve nedelje pre prijateljskog razgovora i razmene dragocenih iskustava predsednika Srbije i Venecuele, američko Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo pravosuđa udvostručili su nagradu na 50 miliona dolara za informacije koje bi dovele do hapšenja Nikolasa Madura pošto ga je američka vlada optužila da je umešan u trgovinu kokainom, da sarađuje s narkokartelima, da je jedan od najvećih narkodilera na svetu i da je pretnja američkoj nacionalnoj bezbednosti.
U vode Karipskog mora, uz obalu Venecuele, poslata je američka ratna mornarica koja je, samo 12 dana posle ćaskanja predsednika Srbije i Venecuele, napala brod s tovarom droge i ubila 11 “terorista u akciji” (termin američkog predsednika). “Narkokartel “Tren de Aragua” teroristička organizacija, koja deluje pod kontrolom Nikolasa Madura, odgovorna je za masovna ubistva, trgovinu drogom, trgovinu ljudima u svrhu seksualne eksploatacije i akte nasilja i terora širom Sjedinjenih Država i zapadne hemisfere”, objasnio je predsednik SAD, a optužnicu je dodatno “zapržila” državna tužiteljka Pam Bondi optužujući Madura za saradnju s meksičkim kartelom Sinaloa: “On je jedan od najvećih trgovaca narkoticima na svetu”.
Posle ovakvih kvalifikacija niko iole razuman ne bi se odvažio da okrene telefon Nikolasa Madura. A kamoli da ga pozove na vojnu paradu na Tjenanmen da se slika pored predsednika Kine, Rusije i Srbije, mada Marija Oropeza tvrdi, analizirajući autokratski način vladanja Nikolasa Madura i društveno-političku i ekonomsku situaciju, da je Venecuela danas mešavina Kine i Rusije.
Nikolas Maduro, kao fotorobot komunističkog autokrate i diktatora, baš je upadljivo nedostajao na svečanoj bini Tjenanmena s koje je Kina sa svojim nakaradnim saveznicima bacila rukavicu demokratskom svetu. Iako nije bio prisutan, Maduro je reprezentativan uzorak te mračne osovine diktatora koja se pojavila na svetskoj sceni kao pretnja slobodi i demokratiji.
Je li predsednik Srbije na Tjenanmenu bio među svojima, iako su ga domaćini tretirali kao prišipetlju i “poslednju rupu na svirali”? Je li avgustovsko prijateljsko ćaskanje s narkotrafikantom iz Venecuele – u trenutku kad tog diktatora svetska supersila proglašava opasnošću po svoju bezbednost – razumna spoljna politika jedne evropske države?
Je li to bio nepotreban i nekontrolisan izliv bratskih emocija u svetsku septičku jamu ili namerna, teška provokacija upućena Zapadu i hirovito nepredvidivom američkom predsedniku? Kakve bi to ćaskanje s Madurom moglo imati posledice po Srbiju? Može li se pretpostaviti koje će sve odnose Srbija da unapređuje i koja iskustva da razmenjuje s komunističkom Venecuelom u interesu građana dve države?
Represiju, gušenje slobode, put ka bankrotu, zatvaranje medija, tržište nelegalnim supstancama, falsifikovanje izbora, članstvo u BRIKS-u, ratne trube na ušima suseda, egzodus stotina hiljada najpametnijih i najproduktivnijih građana? Zar ionako već nije mnogo zloslutnih šuškanja o učešću Srbije na narkotržištu? Kako ćemo se, kao država i građani, oprati pred civilizovanim svetom kad (ne ako) Maduro, za kojim je faktički raspisana poternica, postane cimer Hoakina El Čapa Guzmana u zatvoru Florens?
Moguće je da predsednik Srbije priznaje samo sud svoje partije i da se ne obazire na teške optužbe koje stižu iz Vašingtona na račun njegovog prijatelja iz Venecuele. Otkud tako neraskidivo bratstvo dva predsednika – da li po ideologiji ili je u pitanju (prozaičnije) trgovačko bratstvo?
Nemoguće je da ozbiljan državnik (kakvim predsednik Srbije želi da se predstavi) olako pređe preko aktuelnog međunarodnog konteksta u koji je smešten Nikolas Maduro. Telefonsko ćaskanje s čovekom čija je glava ucenjena na 50 miliona dolara drastično odudara od predsednikove poruke iz Pekinga kako “samo brinem o Srbiji i interesima Srbije”. Taj nesrećni telefonski poziv od 21. avgusta, nažalost građana Srbije, više je od prijateljskog ćaskanja, to je potvrda predsednikovog političkog svetonazora i načina vladanja.
Diktator Nikolas Maduro i komunistička Venecuela teško da su predmet požude građana Srbije. Što se ne bi moglo reći za predsednika Srbije koji je iz Pekinga poručio da neće da se bavi glupošću kakva je evrointegracija Srbije i čvrsto (i definitivno, da se više ne lažemo) zalupio vrata Evrope, upisujući se u društvo besmrtnih diktatora s Tjenanmena.
Bonus video:
