Ova kolumna se zove “Osmi oktobar” zato što se objavljuje osmog oktobra. Da izlazi dan ranije, zvala bi se “Sedmi oktobar”.
Prema opštem uverenju, ti datumi ne postoje jer nikad nije svanuo Šesti oktobar, pa onda nisu mogli ni naredni dani da svanu.
Kolumna nastaje uz izvestan rizik da čitaoca neće zanimati jer je već predojen napisima i pričama o godišnjici Petog oktobra, ali nastaje i iz izvesne pol-pozicije uz naknadnu pamet pošto je autor video većinu smatranja povodom godišnjice pa prema njima može da se odnosi.
Pre osam godina sam u jednom tekstu prognozirao da treba “još samo malo, i Peti oktobar biće tek varljivo sećanje na dan kada su neki ludaci palili Skupštinu i rušili državu”. Sad smo tu. Prema režimskoj čaršiji, bila je to pionirska “obojena revolucija”, sve naručeno, sve režirano, a narod zaveden!
Uz izdvojeno mišljenje izvesnog marketinškog stručnjaka, koji je svoj navodni propagandni genij nekad unovčavao uz Borisa Tadića, a sada to radi iz rektalnih dubina današnjeg vlastodršca. Prema tom marketinškom stručnjaku, Peti oktobar je ipak većma počivao na nezadovoljstvu naroda, njegove tekovine žive i danas ih brani jedino Aleksandar Vučić dok se protiv njega buni privilegovana klasa u pokušaju da izvede antipetooktobarsku revoluciju!
U opozicionoj čaršiji pak i dalje se nariče nad nesvanulim Šestim oktobrom, a taj datum pišem velikim slovom jer je poput naslova nekog fantazma, bioskopa sa divovskim belim platnom na koje svako projektuje šta mu je volja. Jedino je jasno - sve bi bilo u redu da je svanuo Šesti.
Najveća grupa tugovatelja za Šestim žali što nije bilo lustracije, a pod time se podrazumeva kombinacija zakonskih čistki u aparatu i političkih zabrana za stranke koje su devedesetih skoro sahranile Srbiju i šire. Druga grupa, nešto blaže, primećuje da nisu izgrađene institucije koje ne bi poklekle na prvoj krivini.
Treći žale što se nije bespoštedno “suočilo s prošlošću” i posulo pepelom, četvrti što nije “odbranjeno Kosovo”, peti što su nastavljene pljačkaške privatizacije, šesti što nije bilo još više “tranzicionih reformi” i što nas navodno još davi komunističko nasleđe…
Ako sam dobro uočio, onda je Šesti oktobar bio nemoguć jer su neke od tih projekcija sasvim suprotstavljene.
Ali, on prevashodno nije bio moguć jer se ništa na ovom svetu ne završava za dan ili godinu i ništa se ne vaspostavlja za vjek i vjekov. Odnosno svaki Peti oktobar može da prokisne i dočeka da se o njemu mahom priča kao o danu kad su neki ludaci palili Skupštinu i rušili državu.
Valja zato braniti Peti oktobar od naknadnih razočaranja, kao i interpretacija gubitnika tog dana, a koji su nam danas zaseli na kičmu, oglašavaju se sa svake frekvencije i iskaču iz rerne i frižidera.
Peti i famozni Šesti oktobar su dve runde, koje jedva pripadaju istom sportu. Kao brdska i ravničarska etapa u biciklističkoj trci - može se biti spektakularan u jednoj i osrednji u drugoj, zato i postoje žute i tačkaste majice kod biciklista.
Prva etapa je u našem slučaju izvedena istorijski. Dogovorom najvećeg dela opozicije da se smeni režim, što je bio preduslov da Srbija pobegne grobaru sa lopate pa da onda vidi šta će. Rešenošću ljudi da, ako treba, i poginu u tom cilju, ali onda ipak izbegavanjem krvoprolića time što su delovi sistema okrenuli leđa Miloševiću. U cilju sopstvenog opstanka, naravno.
U tome su nauci i za današnje vreme - jedan front, “skroman” cilj smene vlasti, umesto zanošenja da se ceo opozicioni svet može voditi baš istim dubljim idejama, ideologijama, opredeljenjima. Takođe, mada znam da je opoziciona čaršija na to gadljiva, spremnost da se u odsudnom trenutku progutaju neke žabe i prihvati prebeg ljudi iz sistema kako bi se izvojevala pobeda.
Već vidim čitaoca kako vrti glavom i kaže - ali baš u tom kompromisu se krije nemogućnost Šestog oktobra. Nisam siguran. Čak je i Nemačka izgradila demokratiju i ekonomsko čudo iako je sistem ostao prožet nekadašnjim nacistima.
Revanšizam i lustracija - svanuće, dakle, famoznog Šestog oktobra - dovoljno je ako se svedu na pravosudni progon nekoliko hiljada ekstraprofitera režima, onih koji su postali tender-milioneri i onih koji su im to omogućili, kao i onih koji su okrvavili ruke.
Na sreću društva, nezajažljivost ovih na vlasti takva je da su krug ekstraprofitera držali uskim kako bi više trpali u svoje guzice, dok je za masu ostajala pokoja mrvica, partijsko zaposlenje, koja hiljadarka za učešće na mitingu.
Ta nas stvar čeka, pre ili kasnije, ovako ili onako. A onda, kad svane idući dan, i onaj posle njega, na lovorikama se ne spava nego se borba nastavlja. Možda tako doguramo do šestog, sedmog i osmog oktobra pa, ko zna, i dalje od toga.
Bonus video:
