Nova 2026. godina neće biti najvažnija u istoriji Crne Gore, ali će prilično uticati na njenu dalju budućnost. U sledećih godinu dana na crnogorskoj političkoj sceni će se iskristalisati ko su državnici, a ko politikanti, koje stranke drže do budućnosti Crne Gore i njenih građana, a koje samo do partijskih prioriteta i interesa lidera.
U prevodu, ko u sledećoj godini bude radio ili doprinosio stvaranju sinergijskog ambijenta za okončanje pregovora sa EU do kraja 2026. ulaziće u prvu grupu. Ko se usredsredi na opstruisanja pregovaračkog procesa ili se posveti taktiziranju i politici čiji će prevashodni cilj biti parlamentarni izbori u prvoj polovini 2027. godine, završava u drugom lancu.
Parlamentarni izbori 2027. godine nisu, kako se tvrdi u određenim krugovima, sudbonosni za Crnu Goru. Mnogo je važnije šta će se dogoditi u sledećih 12 meseci u procesu evropskih integracija, a rezultat izjašnjavanja građana na sledećim opštim izborima biće samo logična posledica.
Vlada Milojka Spajića bi morala da, umesto partijskog zapošljavanja u državnoj administraciji, ozbiljno poradi na popunjavanju timova koji rade na evropskim integracijama. Crna Gora se suočava sa ozbiljnim minusom kada su u pitanju administrativni kapaciteti, ne u kvalitativnom već u kvantitativnom smislu. Zvuči paradoksalno - administrativni aparat je porastao, a u ključnim sektorima nedostaju kadrovi za realizaciju ambicioznih evropskih ciljeva.
Crna Gora ima malo više od pola miliona stanovnika i mora da obavi administrativni posao vezan za ulazak u EU kao bilo koja druga država sa daleko brojnijom populacijom i samim tim većim ljudskim resursima. Greške koje su se potkrale u godini za nama u okviru pregovaračkog procesa, među kojima su bile i one koje su mogle skupo da koštaju Podgoricu, posledica su nedostatka ljudi koji bi čitali, proveravali i obrađivali dokumenta. Veštačka inteligencija pomaže, ali može i da kreira velike probleme ako se koristi neadekvatno, pogotovo kada treba prevoditi i tumačiti stručne pojmove i terminologiju.
Približavanje Crne Gore završetku pregovaračkog procesa sa Evropskom unijom može da proizvede akciju snaga unutar same Unije koje se protive proširenju EU, ali i regionalnih i unutrašnjih snaga sa partikularnim interesima.
Na jednoj strani imamo čitavu lepezu veoma jakih stranaka u najvećim evropskim državama koje se protive proširenju EU i generalno integracijama na kontinentu, od Francuske do Nemačke, ali i zemlje koje tradicionalno stavljaju klipove u točkove procesu proširenja (Holandija).
Ne treba zaboraviti administrativne izbore u Francuskoj u martu, kao ni seriju izbora u nemačkim “landerima”, a tek ne treba potceniti efekte rezultata tih izbora, tim pre što su u Petoj republici predsednički izbori predviđeni za proleće 2027. godine.
Glavna opasnost je jačanje Nacionalnog okupljanja Marin Le Pen i Nepokorene Francuske Žan-Lika Melanšona u Francuskoj, kao i Alternative za Nemačku Alis Vajdel u Saveznoj Republici. Reakcija tzv. mejnstrim stranaka mogla bi da bude novo kočenje evropskih integracija, kao preventivna mera.
Na regionalnom planu Crna Gora je u sendviču između ambicija Hrvatske da se nametne kao lider u regionu i Srbije koja traži načine da uspori proces evropskih integracija na Zapadnom Balkanu. Borba dve najveće bivše jugoslovenske republike reflektuje se i na unutrašnji odnos snaga u samoj Crnoj Gori. Štaviše, u hrvatsko-srbijanskom sukobu Podgorica bi mogla da plati visoku cenu ako Demokratska partija socijalista bude koristan idiot Zagreba, a Nova srpska demokratija i Demokratska narodna partija Beograda.
Moglo bi se reći da se u Crnoj Gori istorija “rimuje”, kako bi to definisao Mark Tven. Na jednoj strani, kao nekada Austrougarska imperija, i Hrvatska ima interes, bez obzira na to ko je na vlasti na Markovom trgu, da drži što dalje Crnu Goru od Srbije. Na drugoj strani, poput radikalskih vlada Nikole Pašića u prvim decenijama 20. veka, tako i novi radikali u Beogradu koji se lažno predstavljaju kao naprednjaci žele da stave pod kontrolu vlast u Crnoj Gori i pretvore je u marionetsku državu.
Zagreb, generalno, nema problem sa članstvom Podgorice u EU, ali mu nikako ne ide u prilog da Crnu Goru u familiju evropskih država uvede koalicija sa profilisanim srpskim strankama i partijama koje jasno razlikuju odnos prema režimu u Beogradu s jedne strane i građanima Srbije s druge. Insistiranje Zagreba na bilateralnim uslovima i kooperativnost na kompromisnim rešenjima za davanje zelenog svetla za Poglavlje 31 biće lakmus-papir koliko je Hrvatska evropska, a koliko balkanska.
Najveća opasnost za evropski put i stabilnost Crne Gore jeste konvergencija interesa Beograda i Zagreba. Naime, i za Beograd je najporazniji ishod da aktuelna koalicija uvede Crnu Goru u EU. Na taj način bi svima postalo jasno da Srbija ne napreduje ka članstvu u EU ne zato što neko ima nešto protiv Srba, već zbog pogrešne i u suštini antievropske politike srbijanskog režima.
U slučaju da međunarodne okolnosti ne budu išle u prilog ciljevima Vučićevog režima i da rovarenje unutar same Crne Gore ne da željene rezultate, vrlo je verovatno da će zvanični Beograd preći na plan B, a to je pritisak na Novu srpsku demokratiju, Demokratsku narodnu partiju, i druge stranke i pojedince koji sami sebe doživljavaju kao predstavnike srpskog naroda u Crnoj Gori, da ruše vladu Milojka Spajića.
Drugim rečima, ako hod Crne Gore ka članstvu u EU postane nezaustavljiv i relativno brz, srbijanski režim će igrati dvostruku igru: s jedne strane će iza kulisa raditi na povratku DPS-a i njemu srodnih stranaka na vlast i izlasku tzv. prosrpskih partija, dok će javno širiti priču kako Evropska unija ne želi Srbe u EU, odnosno njihove “legitimne” predstavnike. Naravno, reč je o zloupotrebi Crne Gore za unutrašnju propagandu u Srbiji protiv EU, koju Vučićev režim godinama vodi danonoćno.
Istovremeno, sa eventualnim izlaskom stranaka bivšeg DF-a iz vladajuće koalicije otvorio bi se mnogo veći prostor za širenje antievropske kampanje u samoj Crnoj Gori. NSD, DNP i druge, uslovno rečeno, prosrpske stranke i pojedinci u vladajućoj koaliciji ne mogu da vode otvorenu kampanju protiv EU jer bi sekli granu na kojoj sede.
Međutim, jednom izvan vlasti, neki od njih bi konačno mogli da prestanu da glume da su za evropske integracije i da se vrate antievropskim i proruskim korenima sa kojima su mnogo familijarniji. Generalno, za put Crne Gore u EU postojeća konstelacija odnosa snaga u parlamentu i društvu nije idealna, ali je najbolja od svih realno mogućih.
Sa dominantnom ulogom “prosrpskih” stranaka u Vladi evropske integracije Crne Gore bile bi prilično neizvesne, dok bi sa DPS-om išli iz krize u krizu, iz afere u aferu, što bi dovelo do zaustavljanja procesa, a poglavlja 23 i 24 bila bi zatvorena kada i Poglavlje 31 u pregovorima Srbije sa EU.
Analizirajući retoriku, poteze i ponašanje prvaka stranaka bivšeg DF-a i ZBCG-a, upadljiva je razlika između dvojice najistaknutijih, Milana Kneževića i Andrije Mandića, barem na javnom planu.
Lider DNP-a se dodatno približio Aleksandru Vučiću u poslednje dve godine i postao je preferencijalni sagovornik Beograda, kako na Andrićevom vencu, tako i na režimskim antizapadnim televizijama i u tabloidima. Sve je upadljivija i Kneževićeva sarkastična podrška evropskim integracijama EU s ciljem da se taj istorijski posao i poduhvat omalovaži i relativizuje.
Predsednik Skupštine Andrija Mandić zauzeo je drugačiju poziciju. Postavlja se pitanje da li iz taktičkih razloga ili zato što se zaista preobratio ili je shvatio da je mnogo bolje biti crnogorska verzija Đorđe Meloni, Viktora Orbana ili čak Roberta Fica, nego Momir Bulatović našeg doba. Gledajući rejtinge NSD-a i DNP-a, reklo bi se da je Mandićeva politika isplativija, budući da je podrška njegovoj partiji porasla, a Kneževićevoj pala, i pored velike medijske ekspozicije, kako u lokalnim, tako i u beogradskim medijima.
Generalno, pred Mandićem i Kneževićem je jednostavan izbor: mogu da za svoj račun i u svoje ime ostanu na vlasti i doprinesu da zemlja uđe u EU ili da u svoje ime, a za račun Vučićevog režima, opstruiraju završnicu procesa evropskih integracija Crne Gore, otvarajući istovremeno i vrata povratku DPS-a na vlast. Za Kneževića se zna na koju stranu bi krenuo, ali on nije kingmaker. Mandić je enigma - ni on ne može da promeni istoriju, ali može da je ubrza, u dobru i u zlu.
Bonus video:
