Bivši ministar spoljnih poslova Milan Roćen, za koga kažu da bi bio gotovo idealan šef diplomatije samo da je ovladao, koliko-toliko, engleskim jezikom, zbunjivao je prevodioce u Briselu kada je govorio da Crna Gora “žuri polako” u EU. Taj Roćenov oksimoron je postao simbol evropskih integracija Podgorice i jedna od anegdota koja se rado prepričavala kada se atmosfera opusti u diplomatskim krugovima oko Šumanovog trga.
Ako uporedimo hod Crne Gore sa Hrvatskom, već smo u velikom zaostatku, a Podgorica nije ni na polovini pregovaračkog procesa i još nije počela da rešava najtrnovitija pitanja. Zagrebu je od početka pregovora do zaključenja, sve uz blokadu Slovenije koja je trajala duže od godinu dana, bilo neophodno nešto manje od šest godina. Crna Gora, u najboljem scenariju na šestogodišnjicu početka pregovora bi mogla da otvori sva poglavlja. Mada bismo morali da budemo oprezni sa prognozama, jer glavni pregovarač Andrija Pejović, već dve godine, najavljuje da će “sledeće godine u ovo doba” Crna Gora otvoriti sva poglavlja. Počinje neodoljivo da podseća na Del Boja iz Mućki koji teši Rodnija da će “sledeće godine u ovo doba” postati milioneri.
Pejović odlično radi svoj posao, i to mu priznaju svi redom u Briselu, ali za otvaranja poglavlja i sutra za zatvaranja, sposobnost i pripremljenost glavnog pregovarača, nije dovoljna. Primera radi, nije krivica Pejovića što Nemačka već nekoliko meseci blokira otvaranja preostalih poglavlja, jer nije zadovoljna kako Crna Gora napreduje u ispunjavanju uslova i parametara iz poglavlja 23 i 24 koji se tiču vladavine prava. Baš kao što ne ide na njegov račun ni “instrukcija” koju je dobilo malteško predsedništvo EU u ovom semestru da se sa Crnom Gorom može otvoriti samo jedno poglavlje, eventualno dva.
Kao opravdanje za “sporost” Crne Gore možemo da navedemo i pooštrene uslove u procesu pregovaranja. Države koje su ušle u EU 2004. i 2007. godine nisu imale tzv. benchmarks (postizanje određenih rezulta i dostizanje zacrtanih nivoa pripremljenosti) da bi otvorila poglavlja, dok za zatvaranja nisu imale obavezu pune implementacije usvojenih zakona i akcionih planova. Hrvatska je imala benchmarks-e ali ih je bilo neuporedivo manje nego što ih ima Podgorica.
Zašto Crna Gora “žuri polako”? Ako bismo hteli da sublimiramo u jednu rečenicu, odgovor bi bio sledeći: vladavina prava, novac, administrativni kapaciteti.
Evropska unija se opekla sa velikim brojem država koje su ušle u EU u ovom veku, a posebno sa Bugarskom i Rumunijom, kada je reč o vladavini prava. Jedan od glavnih razloga pooštravanja uslova i rigidnosti EU oko poglavlja 23 i 24 je upravo negativno iskustvo sa istočnevropskim državama. Hrvatska je platila delimičnu cenu tog zaoštravanja, a Crna Gora će platiti punu, kao i Srbija. I tu neće pomoći pozivanje na dvoličnost zapadnoevropskih država koje su, kao i za Albaniju, digle ruku za ulazak u NATO Crne Gore iako nije zadovoljila kriterijume u oblasti vladavine prava. U Severnoatlantskoj alijansi komanduje Vašington i Nemci i Francuzi, retko, kad baš moraju protivreče hegemonu s druge strane Atlantika. U EU je potpuno druga priča. Ako je nekada Vašington i mogao da pomogne i progura neku državu ka EU to više nije slučaj.
Neće biti dovoljno ni hapšenje Svetozara Marovića i njegovo procesuiranje, kako su naivno poverovali u pojedinim krugovima u Podgorici, da se zadovolje zahtevi EU. Hrvatska je morala da uhapsi i procesuira bivšeg premijera Iva Sanadera. Nije isključeno da i Podgorica bude stavljena pred isto iskušenje da bi zatvorila pomenuta dva poglavlja. Naravno, kad za to dođe vreme, a neće skoro.
Novac je prepreka u dvostrukom smislu: kao moneta i platežno sredstvo. Veliki je znak pitanja kada će biti otvoreno poglavlje 17 koje se odnosi na monetarnu politiku, a još veći kada će se ono zatvoriti. Postoje samo tri rešenja za ovo poglavlje. Prvo i manje verovatno je da države članice EU pristanu da Crna Gora nastavi da koristi evro iako nije članica Evrozone. Tim pre, što su mnoge od njih morale da naprave bolne rezove i reforme da bi ušli u Evrozonu. Drugo rešenje je da Crna Gora pređe na korišćenje američkog dolara kao platežnog sredstva. Ta solucija bi bila skupa za Crnu Goru, a problematična za samu EU. Treće rešenje je da Podgorica počne da sama štampa svoju nacionalnu valutu, što bi sa sobom nosilo mnogo nepoznanica i iziskivalo bi dodatno vreme u pregovorima.
"Novac je problem i u smislu plaćanja. Članstvo u EU, odnosno dostizanje normi i ispunjavanja uslova iz pojedinih poglavlja, ima svoju konkretnu cenu. Primera radi, da bi Crna Gora ispunila uslove koji se odnose na zaštitu životne sredine mora da potroši milijardu i po evra. Više-manje, slična cifra je neophodna i za pitanja koja se odnose na bezbednost hrane, veterinarsku i fitosanitarnu politiku, a biće neophodno izdvojiti i veliku sumu kada je reč o ribarstvu".
Administrativni kapaciteti su već zadali dosta problema pregovaračkom timu Podgorice. Nije u pitanju samo brojnost, koja je sama po sebi prepreka budući da Crna Gora ima 600 hiljada stanovnika, već i plaćanje te dodatne administracije koju je neophodno imati da bi se napredovalo u pregovaračkom procesu. Crna Gora u pojedinim poglavljima kasni jer ne može, ili se muči da formira agencije što bi trebalo da bude “benchmarks”.
Na kraju, nije sve ni do Crne Gore. Članstvo u NATO neće pomoći ni ubrzati pregovore o ulasku u EU. Eto Albanije, od 2008. u NATO, pa gde je u procesu evropskih integracija? Dok su druge istočnoevropske zemlje bile “gurane” u članstvo EU na početku veka, Crnoj Gori i Srbiji se gleda svaki detalj i pedantno traži ispunjavanje svih uslova. Što možda i nije loše. Čemu članstvo u EU ako će sutra, kao u Mađarskoj i Poljskoj, da na vlast dođu Orban i Kačinjski. Čemu članstvo u EU ako će ekonomski pomak da bude kao u Bugarskoj i Rumuniji. Čemu članstvo u EU ako će, kao u Hrvatskoj, samo da olakša odlazak najboljih, najvrednijih i najmlađih. Drugim rečima, ako proces integracija ne uvede evropske standarde u sve segmente društvenog i ekonomskog života države, članstvo u EU ne znači mnogo.
Štaviše, džabe smo pregovarali.
Bonus video:
