Mobilna aplikacija pomalo nemilosrdnog, grubog naziva „Jesi li mrtav?“ nedavno je postala izuzetno popularna u Kini. Njena funkcija je jednostavna: svaka dva dana korisnici moraju jednim klikom da pošalju potvrdu da su živi. Ako to ne urade na svakih 48 sati, aplikacija obaveštava njihove kontakte koji mogu dalje da reaguju i provere status korisnika.
U aplikaciji nema motivacionih citata, praćenja različitih funkcija, od srčanog ritma do kvaliteta sna, nema ni privlačnog dizajna – samo binarno pitanje koje registruje nečije postojanje. Aplikacija nije samo još jedan digitalni alat, već i kulturni fenomen koji otkriva specifičnosti savremenog društva. Za njenu popularnost zaslužni su mladi ljudi – studenti, mladi profesionalci i osobe koje žive same u velikim gradovima – koji čine najveći procenat korisnika. To pokazuje da ovaj alat nije dizajniran sa željom da ublaži samoću i anksioznost starijih, nemoćnih osoba, već je namenjen generaciji koja je svesna mogućnosti da njihovo odsustvo prođe nezapaženo.
Reč je o ljudima koji su digitalno povezani, ali fizički izolovani u urbanim sredinama gde anonimnost nije izuzetak već norma. Za razliku od poznatog diskursa o usamljenosti koji često predstavlja izolaciju kao psihološki problem koji treba olakšati i rešiti, ova aplikacija odražava hladniju, pragmatičniju emocionalnu logiku. Ona ne obećava povezanost ili utehu. Ona samo garantuje obaveštavanje.
Usluga koju nudi je proceduralna, ne emocionalna. Ona ne uverava korisnike da neko misli na njih, već da će neko biti upozoren ako prestanu da reaguju. Usamljenost u kontekstu ove aplikacije nije dramatizovana niti sentimentalna – ona je prosto kontrolisana i nadzirana. U eri u kojoj se digitalni nadzor obično razmatra u smislu državne kontrole ili korporativnog prikupljanja podataka, ova aplikacija funkcioniše kroz dobrovoljno, veoma svedeno, najminimalnije moguće samoregistrovanje. Nema biometrijskog praćenja ili stalnih podataka o lokaciji – samo redovan signal kao dokaz života. Pa ipak, ona suptilno normalizuje ideju da se samo postojanje mora periodično potvrđivati. Nadzor je u njoj preoblikovan u brigu, a briga u ličnu odgovornost. Pošto se odvija na osnovu saglasnosti i učešća korisnika, deluje dobroćudno – čak i odgovorno. Ali istovremeno ceo mehanizam odražava dublju promenu: bezbednost postaje lični zadatak, a ne kolektivna garancija.
Sistem se ne oslanja na socijalnu infrastrukturu već na individualne društvene mreže. Odgovornost za reagovanje u hitnim slučajevima premešta se sa institucija na privatne kontakte korisnika. Najzanimljiviji aspekt aplikacije je ono što ona ne pita – da li ste srećni, zdravi, produktivni ili dobro. Postavlja samo jedno pitanje: da li ste živi? U digitalnom okruženju zagušenom alatima za praćenje zdravstvenih pokazatelja korisnika i razne oblike samooptimizacije, ova aplikacija predstavlja radikalno sužavanje horizonta jer dobrobit i blagostanje pojedinca svodi na puko preživljavanje. Ne meri se kvalitet života već samo njegov kontinuitet.
U tom smislu, aplikacija nije samo inovacija već i kulturna dijagnoza. Ona reflektuje trenutak u kom biti živ deluje nesigurno, društveno nevidljivo i krhko. Kada pitanja prestanu da se odnose na to kako živimo i svedu se samo na jedno – da li još uvek živimo – to otkriva ne samo naše strahove već i ograničenja društvenih veza na koje se oslanjamo. U društvu koje proizvodnju i produktivnost stavlja iznad svega ostalog, možda je simbolično da se i samo postojanje svodi na redovnu, funkcionu potvrdu – svakih 48 sati klik koji dokazuje da sistem još uvek radi.
Bonus video:
