Predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić je pronašao način i put kako da dođe do vrha Sjedinjenih Američkih Država i obezbedi američko “zeleno svetlo” da, u slučaju odgovarajućeg rezultata na sledećim izborima, postane premijer Crne Gore. Međutim, da bi sproveo taj plan potreban mu je novac koji trenutno nema, ali ima dovoljno vremena da ga skupi, budući da su sledeći parlamentarni izbori na programu za malo više od godinu dana.
Američka spoljna politika se više ne kreira u Stejt departmentu. Sve važne odluke se donose u veoma uskom okruženju predsednika Donalda Trampa. Reč je o nekoliko visokih funkcionera - potpredsedniku Džej Di Vensu, državnom sekretaru Marku Rubiju - i još nekoliko savetnika i ljudi od maksimalnog poverenja predsednika Trampa. Svi oni su povezani sa pet-šest lobističkih agencija koje preko njih imaju bukvalno direktan pristup Beloj kući.
Konkretno, ko plati ili poznaje, uslovno rečeno, prave ljude u Trampovom okruženju, ne samo da može da iznese i obrazloži svoje predloge i planove, već nije isključeno ni da stigne do samog Trampa. Nije rečeno da je to dovoljno da bi se završio posao, jer oko američkog predsednika cirkuliše nekoliko struja sa različitim interesima, agendama i ciljevima i često su suprotstavljene jedna drugoj.
Po povratku Trampa u Belu kuću došlo je do drastičnih promena kada je u pitanju broj agencija i lobističkih grupa koje imaju pristup Beloj kući i, posledično, njihovih tarifa.
Generalno, pre Trampa oko Ovalne sobe je kružilo 50-60 agencija koje su radile sa administracijom u Pensilvanijskoj aveniji 1600. U poslednjih godinu dana taj broj je drastično smanjen i ostalo je tek pet-šest agencija koje imaju pristup Beloj kući, odnosno imaju veze, uticaj i moć da završe poslove za račun svojih klijenata.
Pomenuta dinamika dovela je do eksponencijalnog povećanja cena usluga agencija sa pristupom zapadnom krilu Bele kuće. Tarife su udvostručene ili čak utrostručene; ono što se plaćalo mesečno 60 ili maksimalno sto hiljada dolara sada košta 200 hiljada i više evra. Naravno, nije moguće potpisati mesečne, već isključivo višegodišnje ugovore koji se mere milionima, a nekada, u zavisnosti od težine slučaja, i desetinama miliona dolara.
DODIK OTVARA VRATA MANDIĆU
Bivši član Predsedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik je, za razliku od predsednika Srbije Aleksandra Vučića, imao dobre informacije kome da se obrati da mu završi posao oko skidanja s crne liste, njega i članova njegove porodice i najbližih saradnika. Osim što je znao kome da se obrati, Dodik je imao i dovoljno novca da plati usluge. U diplomatskim krugovima se navodi da je Dodik morao da pristane i na seriju kompromisa i da obeća da će stajati iza svih važnih odluka Vašingtona vezanih za BiH.
U istom paketu su bili i susreti i tzv. foto-opportunity sa visokim američkim zvaničnicima i ulazak u Belu kuću. Dodik nije stigao do Trampa, ali je dobio priliku da ga uslikaju sa ministrom rata Pitom Hegsetom u Pentagonu, predsednikom Donjeg doma Kongresa Majkom Džonsonom i da stigne do kabineta Trampove portparolke Karolajn Levit.
Uspešni pregovori Dodika sa Amerikancima, bez znanja i učešća Aleksandra Vučića, dodatno su redimenzionirali uticaj predsednika Srbije u regionu. Pokazalo se da on više nije potreban da bi se rešavale problematične situacije u regionu i da je u Bosni i Hercegovini moguće završiti stvari i bez njega.
Postoji nekoliko teorija o Dodikovom savetodavcu u američkoj sagi, ali je najuverljivija ona o Viktoru Orbanu. Mađarski premijer ima najbolje odnose u Evropi sa Belom kućom, MAGA pokretom i serijom konzervativnih američkih organizacija koje su doprinele pobedi Trampa na poslednjim predsedničkim izborima. Imajući u vidu odnose Orbana i Dodika, prilično je kredibilna priča da je on ukazao svom prijatelju kojim konsultantskim kućama da se obrati, to jest koje mogu da mu završe posao.
Bivši predsednik Republike Srpske je “američko iskustvo” podelio sa predsednikom Skupštine Crne Gore Andrijom Mandićem i uputio ga na adrese i ljude koji su mu pomogli. Međutim, nakon prvih veoma pozitivnih kontakata, u kojima je konstatovano da postoje dobre šanse da američka administracija ne stavi “veto” na Mandićevu kandidaturu za premijersku poziciju nakon sledećih izbora, ispostavilo se da lider NSD nema dovoljno sredstava.
Pomenute lobističke agencije ne daju popuste niti pružaju usluge na dug, tako da je Mandiću stavljeno do znanja da nema nikakvih problema da se oni založe za njega, ali da prethodno mora da obezbedi novac. Mandić je poruku shvatio i navodno je krenuo u skupljanje sredstava.
Potez predsednika Skupštine ima i političku specifičnu težinu. Kao i Dodik, i Mandić ima nameru da otvori direktnu komunikaciju sa Vašingtonom i da izađe iz senke srbijanskog predsednika, odnosno da može da deluje samostalno i bez, uslovno rečeno, tutora. Za režim u Beogradu bi to bio još jedan udarac i pokazatelj slabljenja ili čak gubitka uticaja, čak i u tzv. srpskom korpusu u BiH i Crnoj Gori.
DNP ĆE SE UTOPITI U NSD
Mandić shvata da identitetska pitanja nisu dovoljna da bi se ostalo na vlasti, a kamoli napravi “upgrade”, u njegovom slučaju bi to bio prelazak iz fotelje predsednika Skupštine Crne Gore u premijersku. Potrebno je nešto više, tim pre što podrška Beograda postaje sve više varijabilna, a sve manje konstanta, s obzirom na to da se ne može isključiti promena režima u Srbiji.
Lider DNP-a Milan Knežević nema drugu opciju osim “identitetske priče” ili zavičajnog, zetskog dijametra. Nema političku snagu ni kapacitet da pređe na viši nivo. Jednostavno, njegovi najveći aduti, iskrenost i prostodušnost, istovremeno su i njegovi limiti.
U novonastalim okolnostima i rasporedu snaga na političkoj pozornici DNP sa Kneževićem na čelu nema budućnost. Ako krene direktno protiv Mandića u borbu za tzv. srpske glasove, dogodiće se suprotno - DNP će se utopiti u NSD. Ako nastavi da vodi politiku po inerciji sa duhovitim i lucidnim javnim nastupima, krunjenje DNP-a će ići sporije, ali jednako nezaustavljivo.
Knežević je svestan pomenutog trenda, ali nema alternativu i zato igra na kartu “Vučićevog čoveka” u Crnoj Gori. Predsednik Srbije ga koristi po potrebi jer zna da je marginalni igrač, istina zabavan i ponekad efektan, ali ipak marginalan.
CRNA GORA I ISLAND POSLEDNJE ČLANICE EU PO STARIM PRAVILIMA
Crna Gora je, barem zasad, izuzeta iz rasprave o kreiranju nove metodologije za prijem novih članica EU. Za Podgoricu će važiti postojeća pravila i ona bi, eventualno sa Islandom, trebalo da bude poslednja nova članica koja će biti primljena po aktuelnim pravilima u punopravno članstvo koje će biti ograničeno brojnim tzv. zaštitnim merilima.
Biće pokušaja od pojedinih, čak i moćnih članica EU, da ograniče pravo korišćenja veta Crnoj Gori, ali je mala verovatnoća da će ti napori uroditi plodom. Jedino verodostojno oduzimanje prava veta moglo bi da se odnosi na prijem novih članica. Rasprava je u toku i nekoliko scenarija sa raznim nijansama je i dalje na stolu.
Čekaju se i rezultati izbora u Mađarskoj i, donekle, u Sloveniji jer će oni biti neka vrsta lakmus-papira za kretanja unutar EU i kreiranje uslova za novi raspored snaga u Uniji.
U Briselu očekuju poraz Viktora Orbana i neku vrstu “polonizacije” Mađarske, odnosno da lider mađarske opozicije Peter Mađar uradi ono što je Donald Tusk napravio u Poljskoj po preuzimanju vlasti od kleropopulista Jaroslava Kačinjskog iz partije Pravo i pravda. U Sloveniji bi bilo poželjno da se na vlast ne vrati populistička desnica Janeza Janše.
PRISTUPNI UGOVOR PO HRVATSKOM ILI NOVOM RECEPTU
Unutar EU su se formirale dve grupe država članica kada je u pitanju pisanje Pristupnog ugovora sa Crnom Gorom. Zemlje koje se zalažu za relativno brzi ulazak i punopravno članstvo Crne Gore insistiraju da Ugovor bude sastavljen po uzoru na hrvatski, dok druga grupa članica - uglavnom države koje su hladne ili skeptične prema novim proširenjima - traže da crnogorski Pristupni ugovor bude obrazac za buduća proširenja.
Francuska je stavila do znanja da neće politički kočiti Crnu Goru, ali ne može da se isključi mogućnost da Pariz traži tehničke finese za usporavanje ili komplikovanje približavanja Crne Gore članstvu u EU.
Izbori u Francuskoj su veoma važni i izborna kampanja će biti žestoka, neizvesna i prelamaće se preko proširenja. U okruženju predsednika Makrona govore da oni nemaju ništa protiv proširenja, pogotovo ne kada je reč o Crnoj Gori, ali dodaju da je u parlamentu potrebna tropetinska većina za ratifikaciju Pristupnog ugovora zemlje kandidata ili referendumska odluka.
Problem je što u aktuelnom sastavu Nacionalne skupštine u Parizu nijedna zemlja, čak ni Crna Gora, ne bi dobila potrebnu kvalifikovanu većinu, što bi značilo da je referendum jedini izlaz, a to je tek veoma neizvestan scenario koji bi svakako trebalo izbeći.
Ispitivanja javnog mnjenja u Francuskoj pokazuju da postoji velika verovatnoća da sastav Nacionalne skupštine, nakon izbora u 2027. godini bude još nenaklonjeniji politici proširenja EU od postojećeg.
Eto zašto je bitno da vlast i opozicija, ali i civilni sektor u Podgorici, angažuju sve resurse i kontakte na raspolaganju kako bi kreirali što pozitivniju sliku o Crnoj Gori u francuskom društvu. Na taj način bi imali kredibilan “padobran” u eventualnom referendumu ako ratifikacija ne bi imala šansu da prođe u parlamentu.
Bonus video:
