Na ovu godišnjicu ubistva Zorana Đinđića tribine na kojima nagovaraju ljude da na lokalnim izborima glasaju za Vučića drže Prvi lažov Srbije Dragan Informer Vučićević, osuđeni razbojnik i ratni huškač Dragoslav Bokan plus Branko Babić biznismen koji je nedavno prizivao građanski rat. Ovakvi likovi gospodare javnim prostorom dovoljno dugo pa danas nije teško naći čoveka u Srbiji koji mrzi muslimane ali brani Iran, mrzi Tita i komuniste ali obožava Putina, priča o slobodi pojedinca a divi se Kini.
Ova dirigovana političko medijska šizofrenija pomešana sa dugotrajnim robovanjem i rđavom upravom, krivi razum jednako pojedinaca kao i naroda do mere u kojoj se zdrav razum nestaje i onda više ni pojedinac ni narod ne mogu da razlikuju ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete. Parafraziram Andrića koji je bolno aktuelan.
To smo mi danas pojedinačno i kolektivno. I to je tekovina istorijske borbe naše elite kojoj prioritet nikada nije bila demokratija već nacionalno pitanja uz ubeđenje da smo jači i važniji nego što smo bili i nego što jesmo. U tim borbama opterećenim ideologijama, tipovima državnog uređenja, sukobima kraljevskih loza, međusobnim omrazama i osvetama dočekali smo novi globalni lom u kome jedan svet pred nama nestaje a drugi ne može još da se rodi, što bi rekao Gramši. U tom vakuumu režim je ritaulno ubio institucije pa demokratiju, osnovne slobode i vladavinu prava nema ko da brani, pa plaši ljude izmišljenim obojenim revolucijama dok sprovodi partijsku kontrarevoluciju po diktatu osuđenog zločinca Vojislava Šešelja.
Zato Srbija neodoljivo podseća na sliku Angelus Novus Pola Klea koja je nastala pre više od 100 godina i koju filozof Benjamin Valter na početku II svetskog rata opisuje rečima: "Na njoj je prikazan anđeo koji izgleda kao da pokušava da se udalji od nečega čime je opčinjen. Oči su mu razrogačene, usta otvorena, a krila raširena. Mora biti da tako izgleda anđeo istorije. Licem je okrenut prema prošlosti. Ono što se nama javlja kao lanac događaja, on vidi kao jednu jedinu katastrofu, koja bez prestanka gomila ruševine na ruševinama i baca mu ih pred noge. Rado bi on zastao, budio mrtve i sastavljao sve što je bilo razbijeno. Ali iz Raja duva oluja i puni mu krila, i tako je jaka da anđeo više nije u stanju da krila sklopi. Ta oluja ga nezadrživo nosi u budućnost, kojoj je leđima okrenut, dok hrpa ruševina pred njim narasta do neba“.
Vučićevu viziju budućnosti živimo. Te vizije nema u Strategiji 2030. koju je pre neki dan predstavio. Vučićevu viziju predstavlja pomenuti triling sa početka teksta plus njegov koalicioni partner Šešelj koji u kampanji deli i potpisuje svoje knjige. U takvoj realnosti životi nam vise na čivilucima. U takvoj realnosti lako zaboravljamo da nas ne definišu pobede i porazi, da nas pre svega definiše ono što branimo, ono za šta smo spremni da se borimo. U tom stanju olako za uspeh proglašavamo nedostatak neuspeha. A onda nedostatak vizije ili strah da o njoj govorimo pokušavamo da sakrijemo viškom političkog pragmatizma pozivajući se na Đinđića. Bar danas je red da zastanemo i setimo se da je Đinđić pravio kompromise isključivo oko načina kako da ostvari viziju demokratske i evropske Srbije, a ne oko same vizije zbog koje je na kraju i ubijen. Zato je svako ko bi danas da se bavi politikom dužan da kaže kako post Vučićeva Srbija treba da izgleda. Kod mene demokratija, građanske slobode, vladavina prava i punopravno članstvo u Evropskoj uniji nemaju alternativu, a Srbija nema vremena da čeka.
Autor je poslanik Stranke slobode i pravde u Skupštini Srbije
Bonus video:
