Predsednik Srbije kao Homer Simpson, najveća nuklearna opasnost Springfilda - malog galskog ostrva kojim upravlja šerif Talični Tom Sojer od Notingema – šeta Srbijom sa transparentom „Kraj je blizu“ i onim klepetalom poziva ljude da se pokaju. Da se pokaju što su podržali studente i njihove liste ali i da se uplaše smaka sveta koji će doći ako se izborima smene lokalne kabadahije.
Samo se vi podsmevajte predsedniku Srbije što ne poznaje junake kultnih stripova, ali, dok ste vi bistrili stripove, on je bistrio politiku sa Šešeljem, pa vidite gde ste danas vi, a gde je on. On je na turneji, u misiji spasavanja dvesta pedeset hiljada duša u deset opština (devet i jednog grada) od Sudnjeg dana kada bi, po predsedniku Srbije, na lokalnu vlast mogli da dođu talibani i Crveni Kmeri, direktni potomci Pola Pota, koji će slati decu da ubijaju po ulicama (moliću fino, a ko sad šalje decu da skoro svakodnevno ubijaju po ulicama?).
Pokajte se pa vam neću ništa, „grmi“ predsednik Srbije na svakom režimskom kanalu. Neću vas satrti zbog podrške koju ste pružali opozicionoj javnosti, neću vas otpustiti sa posla, neću objavljivati vaše lične podatke, prisluškivane razgovore, zloupotrebljene fotografije, neću čak ni falsifikovati video snimke kao Orban i stavljati vam u usta ono što nikada ne biste rekli. Samo kažite da se odričete svoje porodice i pređite u moju kao što slogan zapoveda. Odreknite se prijatelja i saboraca, nade i snova, diploma, mentora, učitelja, baba i deda, dece, budućnosti, odreknite se čovekoljublja, zamenite ga vlastoljubljem i bog da vas vidi. Ili će bog stvarno i da vas vidi jer ili si pokajnik ili si pokojnik.
Posle glasanja nema kajanja, poručuje nam svojom nedoličnom kampanjom na svakom režimskom kanalu, zato vam je bolje da se pokajete na vreme. „Oprosti mi oče (porodice), mnogo sam zgrešio, podržavao sam (alternativno: podržavala sam) zborove i proteste, nisam sprečio da se oni održavaju u mom komšiluku, lajkovao sam i smejao se onom što sam morao da dislajkujem, pokaj mi duši šerovao sam što se šerovati ne sme, ljubio bližnjeg svog umesto tvog, okitio se bedževima kao tvoji ordenima, smatrao sam po Šolakovim medijima i rukopoložio se za agitatora, posmatrača i kontrolora izbora, kolaborirao dok nisam kolabirao (nadam se da ovo neće probati da citira predsednica skupštine) i stavljao se u službu častivih umesto nečastivih. Ah, da, amin. (Amin ili admin, kako se kaže?)“
Čudno je to, kolevka demokratije je tu pored, hiljadu kilometara i dve hiljade godina odavde, ali ni da nas dirne, što reče Pikac. Možda sasvim malo i nakratko početkom ovog milenijuma i to je sve. Kad je ova vlast tu reč i uzimala u usta, značenje kovanice nikada nije bilo kao u originalu – vladavina naroda, vlast ju je koristila misleći zapravo na vladavinu narodom. Više nemamo čak ni jedva izborenu izbornu demokratiju već izbornu krađu, izborne manipulacije i izborno trange-frange, ja tebi televizor, ti meni glasove cele familije.
Nemamo ni Homerove epove, ali imamo ep o Homeru Simpsonu, ocu porodice, liku koji nas spasava samo time što ni u jednoj epizodi nije stisnuo pogrešno dugme u nuklearnoj elektrani. A mogao je. I i dalje drži prst iznad njega, ako ne pobedi u svakom od deset mesta – ode sve dođavola.
Bonus video:
