Oni koji predvode današnja populistička i desna skretanja širom sveta, predstavljaju se kao vođe autentične pobune protiv otuđenih elita, u odbrani suštine demokratije. Paradoks je, međutim, u tome što, koristeći jezik demokratije i ljudskih prava, potkopavaju njihove temeljne principe.
Demokratija nije samo volja većine, iako je to njena najvidljivija manifestacija. Njena suština leži u nečem dubljem: u institucijama koje ograničavaju samovolju, u poverenju u činjenice, u zaštiti manjina, u racionalnoj javnoj raspravi i u sposobnosti društva da prihvati kompleksnost savremenog sveta.
Populizam radi upravo suprotno. On pojednostavljuje stvarnost do granice karikature, zamenjujući analizu emocijom, politiku identitetom, a rešenja - traženjem neprijatelja. Zato su teorije zavere u populističkom diskursu toliko uspešne. One ne privlače ljude zato što su glupi, već zato što nude ono što haotična stvarnost retko pruža: jasnoću, krivca i smisao.
U svetu punom nesigurnosti, one pretvaraju haos u priču, a krizu u zaveru. Hana Arent je još davno upozorila na to da idealni podanik totalitarizma nije nužno fanatik, već običan čovek koji više ne razlikuje činjenicu od fikcije. Kada društvo izgubi zajednički oslonac u istini, politika prestaje da bude prostor za raspravu i pretvara se u bojno polje emocija, identiteta i propagande.
Ipak, problem nije isključivo u populistima. Oni su često samo simptom dubljih slabosti. Njihov uspeh najvećim delom proizlazi iz toga što su liberalne elite u mnogim zemljama postale birokratizovane, otuđene i nesposobne da ljudima ponude osećaj smisla, sigurnosti i pripadnosti.
U Srbiji ovaj problem ima dodatnu, specifičnu dimenziju. Ovde populizam nije samo politička tehnika - on je postao sistem za odlaganje stvarnosti. Već decenijama živimo u stanju permanentne simboličke mobilizacije. Uvek postoji neka sudbinska tema: izdaja, istorijska nepravda, nacionalni opstanak, raspad Evrope, velike sile, unutrašnji neprijatelji. Društvo kao da neprestano čeka neki veliki, istorijski događaj koji će sve promeniti.
Dok se tako čeka, stvarni problemi ostaju netaknuti: pravna država, kvalitet obrazovanja, ekonomska produktivnost, korupcija, efikasnost administracije, urbanizam, energetska politika, demografski sunovrat. Politika postaje epska, a država improvizovana.
Srbija danas podseća na čoveka koji stoji na obali reke i nikako da skoči u vodu. Uvek ima sto razloga za čekanje. Svet, a posebno Evropa, ide dalje, dok mi ostajemo zaglavljeni između straha i fascinacije sopstvenom istorijskom dramom. Navikli smo na stanje večite pripreme. Lakše je lamentirati nad mogućim katastrofama nego sistematski raditi na uklanjanju prepreka razvoju.
U tom kontekstu političke podele dobijaju drugačiji karakter. Desni i populistički pokreti svoju elitu uglavnom poštuju jer ona potvrđuje mit, emociju i kolektivni identitet. Nedorečenost i simbolika tu nisu slabost, već prednost - omogućavaju svakome da u njih upiše sopstvene strahove i nade.
Nasuprot tome, progresivni i liberalni krugovi prema sopstvenoj eliti gaje stalnu sumnju. To je civilizacijski zdravo, jer sprečava kult vođe i dogmatizam, ali istovremeno dovodi do fragmentacije, unutrašnjih sukoba i političke slabosti.
Tako dolazimo do paradoksa savremene demokratije: oni koji više veruju u kritičko mišljenje često su politički slabiji od onih koji nude jednostavne mitove i emocionalnu sigurnost.
Ključ rešavanja ove dileme leži u obrazovanju - ne u proizvodnji diploma, već u oblikovanju građana sposobnih da razlikuju činjenice od manipulacije, argument od propagande, a politiku od mita.
Društvo koje ne razvija kritičko mišljenje osuđeno je da postane lak plen emocionalne mobilizacije i lažnih narativa.
Na kraju, iza svih glasnih parola i istorijskih drama postavlja se jedno jednostavno, ali suštinsko pitanje: hoće li ljudima zaista biti bolje? Politika može biti patriotska, revolucionarna ili moralistička, a da društvo istovremeno stagnira. Na koncu se sve svodi na osnovno: funkcionišu li institucije, postoji li poverenje među ljudima, stvara li obrazovanje slobodne građane i omogućava li država normalan, dostojanstven život. Društva ne napreduju kroz stalne istorijske drame; napreduju u dugim periodima racionalnosti, stabilnosti i dosadnog, upornog rada na sebi. Najveći izazov za Srbiju danas upravo je izlazak iz potrebe da večito bude velika istorijska priča - i pretvaranje u uređeno, normalno društvo koje konačno prestaje da stoji pored reke.
Pogledajte još:
Preuzmi aplikaciju i prati vijesti
PRATITE NAS NA
