Često citirana misao nemačkog filozofa Teodora Adorna, prema kojem je pisati poeziju nakon Aušvica, čist varvarizam, i potpisnika ovih redova navelo je da razmišlja u pravcu da je svako pozivanje na demokratske izbore u Srbiji nakon zločina učinjenog na železničkoj stanici u Novom Sadu, jednako tako gnusno ponašanje, sve dok krivci za isti zločin ne budu procesuirani. Jasno je da pozadinu zločina čini korupcija, što je uostalom potvrdila nezavisna Anketna komisija, ali predstavnicima srpskog vladajućeg kartela ni na kraj pameti nije da se suoče sa sopstvenom odgovornošću već sa svojim nepočinstvima i dalje oblikuju društveni i politički život u Srbiji, i preko toga, pokušavaju isti da prenesu i u Crnu Goru.
Angažovanje polusveta iz kriminalnog miljea kao pratnje prvog u srpskom mejnstrimu na Samitu EU - Zapadni Balkan u Tivtu, najbolja je ilustracija srpskog vladajućeg političkog uzusa koji se hteo preneti u Crnu Goru. Odmetnuti od civilizovanog sveta, oslanjajući se na crnogorske političke pigmalione, žive u uverenju da na političkoj pozornici uspstave standarde koje demokratski svet prezire.
Osnovna je postavka ovog teksta da je borba protiv srpskog političkog kartela u stvari borba protiv slepe ulice primitivnog autoritarizma koji on predstavlja. Baš zato što nema jedinstvenog termina koji bi objasnio oblik političkog režima u Srbiji, ovaj srpski primitivni autoritarizam biće sinegdoha za objašnjenje svake ispodprosečnosti koja se hoće nametnuti kao standard u političkom ponašanju.
Ne tako davno Umberto Eko je skovao termin “ur-fašizam” ili “večni fašizam” kako bi na prikladan način objasnio situacije koje sada reprezentuje vladajući politički kartel u Srbiji. Svako iznošenje činjenica koje ukazuju na izopačenosti srpskog političkog kartela odbacuju se kao izmišljotina od kartela, i u zamenu, upražnjava se akcija radi akcije i zato svekolike partijske aktivnosti koje treba da ponište kritiku. Čak i površno poznavanje biografija iz vladajućeg političkog kartela govori o njihovoj “individualnoj i društvenoj frustraciji”. Utučeni kao politički marginalci, poniženi sa društvenog oboda, bez elementarne političke kulture, verujući da se protiv njih urotila nekakva sila kojoj ne znaju poreklo, opsednuti međunarodnom i regionalnom zaverom, drže da je njihovo delovanje jedini oblik otpora sveprisutnom neprijatelju. To mu dođe kao u onom vicu kada osioni neznalica uđe na autoput i vozi suprotno od predviđenog kretanja automobila i sve koji ispravno voze tretira kao budale.
Pripadnici srpskog političkog kartela se predstavljaju kao najbolji predstavnici plebsa, znaju da moć crpe iz korumpiranih grupacije i siromašnog plebsa, svako svakog prezire a istovremeno su potrebni jedni drugima ukoliko hoće da se održe na vlasti. Tragikomično je izgledala najava prvog u toj hijerarhiji da će u lice reći sve što treba okupljenima na samitu u Tivtu, a i oni njemu, predstavljajući se kao heroj, rečnikom kojim bi se postideli oni koji drže do sebe i znatno slabijeg obrazovanja. Od pompeznog najavljivanja nekakvog političkog prevrata ili tako što politički vanstandardno, posle samita izjavljivao je kako je u neformalnim razgovorima sa evropskim zvaničnicima i partnerima iz regiona govorio o “evropskom putu naših zemalja, kao i o mogućnostima za dalje unapređenje saradnje i jačanje međusobnog poverenja”.
Kao guru države Srbije, sa potrebom da ponizi ona identitetska uverenja koja su sa njegovim nesaglasna, da stvar bude apsurdna, mogao je naterati predstavnike crnogorske vladajuće grupacije, da i sami ukažu na alarmantno nezavidan položaj Crnogoraca u Srbiji. Ne čuh ništa o tome. Kao sociološki fenomen, izvesno je, ne kao izraz slobodne volje, u Srbiji se broj Crnogoraca gotovo prepolovio u odnosu na pre deceniju, a u odnosu na podatke od pre 30 godina šest puta je manji. Sklon sam da branim uverenje da je ta promena identiteta proizvod one političke isključivosti, sada u političkom životu Srbije sveprisutne, koja se na tragičan način u najnovijem slučaju, ispoljila prema Borki Božović, istoričarki umetnosti, i njenoj porodici od strane novinarke koja ima problem sa standardima novinarske profesije i etičkim kodeksom. To je ilustracija kako se doživljavaju građanske slobode i kako će se istih lišiti ljudi zarad zadovoljavanja lukrativnih potreba. Svega toga je i te kako svestan primitivni autoritarac, čija je ambicija da zadovolji dve strane, domaći plebs i moćnije lidere institucionalno uređenijih država. Koliko će crnogorska vladajuća grupacija učiniti da zaštiti Crnogorce u Srbiji, sudićemo u vremenu pred nama. Avaj, život nije tako jednostavan!
Autor je doktor političkih nauka
Pogledajte još:
Preuzmi aplikaciju i prati vijesti
PRATITE NAS NA
