Trka prije izborne i igre koje je prate

Bez obzira na za kampanje relativno dug period od godinu, u Crnoj Gori je u toku pretkampanja koju u ovom trenutku najviše karakteriše pozicioniranje političkih aktera, signalizacija potencijalnih agendi, koalicionog potencijala i odmeravanje snaga u okviru mogućih koalicionih saveza. I upravo je taj proces predizbornog “razmeštanja” ono što trenutno određuje ritam političkih procesa u Crnoj Gori.

Nakon promena 2020, u Crnoj Gori se s vremenom uspostavio aktuelni partijski sistem koji karakterišu tri velika igrača i nekolicina manjih i malih aktera. Analitički, to bi trebalo da sugeriše da tri velika aktera diktiraju ritam kampanje i teme tokom predizbornog perioda, a da mali akteri dobijaju na važnosti u izbornoj noći i u postizbornom periodu pregovora o vlasti. Da li je to slučaj i sa crnogorskim predizbornim scenariom danas?

Ne sasvim. Tri velika igrača, PES, DPS i koalicija srpskih političkih partija, su se u nejednakoj meri uključila u ove procese. PES je u politiku ušao u velikoj meri kao svojevrsna rok zvezda, o koju se kritike i negativne kampanje odbijaju. Ne u potpunosti njihovom zaslugom, slična magija traje i dalje, s tim što su se iz aktera koji obećava rešavanje socioekonomskih pitanja transformisali u lidere evropske budućnosti Crne Gore. Evropski i drugi sagovornici ih tretiraju kao preferirane partnere i to im omogućava ugodnu poziciju najpoželjnijeg aktera na sceni, sa najvećim potencijalom da bira buduće koalicione partnere. Ako ne bude neprijatnih iznenađenja, zbog toga će u izbornu godinu ući kao očekivani pobednik, odnosno dominantni akter, čak i ako im se ne predviđa pojedinačno najbolji rezultat.

DPS među velikim igračima trenutno deluje najpasivnije, kao da ne uspeva da nađe svoj ritam i pravac. Treba im svakako priznati, posle pada sa vlasti, uspeli su da zadrže dobro parče biračkog tela, što u takvim scenarijima nije garantovano. Ali i dalje ne signaliziraju promene, transformacije, nove teme. Kao da čekaju da se vladajuća koalicija uruši sama od sebe. Koaliciona poželjnost, i pored nekih lokalnih proboja, uključujući i ovaj poslednji u Podgorici, nije im jak adut, a birači koji su im otkazali podršku i dalje nisu zaboravili zašto su to uradili. Sa druge strane, pozicija pojedinačno najjače partije za koju se ne očekuje da će posle izbora učestvovati u vlasti zapravo nudi, sa komunikacionog aspekta, nakreativnije mogućnosti, pa njihova pasivnost nastavlja da čudi.

Najvrelija predizborna atmosfera, od tri velika igrača, dešava se među srpskim političkim partijama. U predizbornoj godini, srpski blok se naizgled deli. Ili odmerava snage i traži bolje pozicije unutar sebe samog. Krajnji rezultat, možda i odluka, zavisiće od uspeha, tj. procenta podrške DNP-a, manjeg partnera koji pokušava da zauzme ekstremniju, radikalniju poziciju u odnosu na velikog brata NSD koji sve više zauzima prostor nacionalne partije prihvatljive za koalicije šire od nacionalnog prednaznaka. Ukoliko taj procenat podrške ostane mali, pred DNP će se otvoriti pitanje koalicionog nastupa na izborima, eventualno i povratak u zagrljaj dosadašnjim partnerima.

U praksi se u ovakvim uslovima gde je jedan veliki igrač (PES) prihvatljiviji širem spektru birača i globalnoj javnosti i partnerima od drugih aktera (DPS i srpska koalicija), često mogu videti izborne strategije manje prihvatljivih igrača koje omogućavaju ovom prihvatljivom da bude relativni pobednik izbora. U tom scenariju, prihvatljivi akter je većinski partner u vlasti, a manjih partnera i njihovog uticaja se različite javnosti i interesi manje i plaše i, konsekventno, ne pokušavaju da sabotiraju formiranje takve vlasti. Drugi poznati scenario je da manje prihvatljivi igrači, kada procene da su tokom kampanje dostigli maksimum mobilizacije svojih birača, pomažu i u kampanjama svojih potencijalnih (malih) koalicionih partnera kako bi u zbiru pokušali da imaju većinu, tj. ne rade samo na maksimalizaciji svojih glasova, već vode računa i o rastu rejtinga svojih potencijalnih partnera. Da li će neki od aktera pokušati neku od uobičajnih strategija, prerano je uočiti, ali bi mogle postati vidljive bliže izbornom danu.

Što se tiče manjih i malih aktera na partijskoj sceni, njima su na raspolaganju taktike bezuslovnog privlačenja pažnje bilo kroz radikalne poteze, politike i performanse, ili harizmatične lidere, ili im ostaje da pronađu nišne ciljne grupe sa temama interesovanja koja uspevaju da mobilišu. Slično je i kad su u pitanju eventualne nove partije i lideri. Upitno je postoji li u Crnoj Gori dovoljno mobilišuća tema ili segment birača dovoljno širok da obezbedi uspeh nekom novom akteru. Značajna pojava novih lica takođe ne deluje izvesno tako brzo posle prvobitnog meteorskog uspona Milatovića i Spajića kao novih lica.

Od ritma koje predizbornom periodu daju koalicioni signali i pozicioniranje ne manje važne su i teme i agende koje će se nametati do izbora. Geopolitičke teme, uticaj regiona i proces evrointegracija svakako deluju kao najsigurnije opklade. Geopolitika i region zato što nude visoko motivišuću polarizaciju i preispitivanje kolektivne pripadnosti i identiteta, a evrointegracije zato što se predstavljaju kao opštepozitivan osećaj, nada u bolje sutra, viši standard, jednakost, i zato što će, opet ako ne bude neprijatnih iznenađenja, odgovarati većini stranaka na vlasti koje imaju više uticaja na javni diskurs. Bez obzira na to što od velikih tema građani retko imaju praktične koristi, ova lista nije sasvim loša vest za Crnu Goru. Za razliku od identitetskih tema, bilo nacionalnih, regionalnih ili globalnih, teme koje komuniciraju podršku evrointengracijama ne produbljuju podele, mržnju i distaniranja unutar društvenih grupa. A to u današnjem svetu polarizacija i promovisanja razlika i nije tako malo.

Autorka je politikološkinja i politička konsultantkinja