Istoga dana kad sam sa zadovoljstvom pročitala presudu Vrhovnog suda u sporu koji je vodio Nebojša Stefanović protiv Vesne Pešić i Peščanika, zamenik urednika N1 Vojislav Stevanović uputio je niz zamerki kolumnisti N1 Ljubodragu Stojadinoviću zbog žestokih i koloritnih epiteta koje koristi u svojim kolumnama. Čitaoci sajta N1 znaju da Stojadinović redovno reaguje na aktuelne javne događaje vezane za političku vrhušku Srbije, da njegove kolumne obiluju vrednosnim sudovima o konkretnim likovima, da su oštre, vrcave i duhovite. Ton Stevanovićevih zamerki obojen je otvorenim cenzorskim pokušajima i pedantno sitničavim nabrajanjem do uvredljivosti provokativnih svojstava koje kolumnista pripisuje svojim „junacima“. Zamerke su upućene upravo onda kada je država, preko svog najvišeg suda, u slučaju Stefanović-Pešić upravo takvu kritiku javnih funkcionera priznala kao legalnu i legitimnu. Još jednom: država preko svog najvišeg suda.
Pročitajmo zato ponovo odlomak iz ove presude koja je odbranila slobodu govora – žestokog i kritičkog:
„Nižestepeni sudovi su svoje odluke zasnovali na upotrebi izraza ’Ministru Stefanoviću je poverena uloga da ispadne najgluplji’ i ’Glupost ministra je nenadmašna’, ali su ovi izrazi izvučeni iz članka koji treba posmatrati kao celinu. Sloboda izražavanja dozvoljava izvesno preterivanje, dozvoljava provokaciju, pa i neumerene izjave. Mišljenje prvotužene kao autorke članka jeste izneto provokativno, koristeći jezik koji bi mogao da se smatra podsmešljivim, pa i uvredljivim, ali je odražavalo subjektivnu procenu prvotužene o postupcima i izjavama tužioca, s obzirom da je i sam tekst nastao kao reakcija na izjavu i intervju koji je tužilac dao u svojstvu ministra u vezi sa spornim događajem u Savamali.“
Šta možemo naučiti iz ovog poučnog teksta? Prvo da sloboda govora podrazumeva upotrebu podsmešljivog, provokativnog, pa i uvredljivog jezika u kritici nosilaca vlasti. I drugo – da tekstove koji sadrže takve izraze treba posmatrati kao celinu.
Takav je, uostalom, stil ne samo ovog kolumniste, već i brojnih priloga na sajtu, kao i nekih sadržaja koje emituje televizija N1. Štaviše i sam urednik N1 ne ustručava se da govori žestokim jezikom. Na primer ovde.
Na sadržinu i ton zamerki, Stojadinović je odgovorio tako što je otkazao buduću saradnju sajtu N1.
Da li ovo označava početak unutrašnje erozije N1? Kuće koja godinama stoji pod spoljnim pritiskom, surovim pritiskom moćne ruke vlasti koja čini sve što može, a može gotovo sve što joj se prohte? Dosad su urednici i novinari uspevali da odole pokušajima spoljne erozije i verujem da su osetili podršku svojih gledalaca i slušalaca. Primeri nekad profesionalnih medija u Srbiji pokazuju, međutim, kako gušenje medijskog pluralizma, pritisak političara neposredno, ili posredno preko vlasnika medija može da se prenese duboko, unutra. Ako je erozija počela, mora se zaustaviti, bez obzira na moć političara i sklonosti vlasnika. Jer dole ispod je mučnina, trulež i mrak. To nije prostor u kome se mogu zamisliti novinari N1, jer trulež mrvi profesionalizam. I ne samo to hladno obeležje rasnih novinara, već i kritičnost i provokativnost, bez kojih ni profesionalizma nema. Zato ćemo znati da je erozija stala kad ponovo budemo čitali kolumne Ljubodraga Stojadinovića i kad ponovo vidimo srčanu Žaklinu Tatalović na njenom ranije uobičajenom poslu. Zašto je nema?
Za slobodu svog govora borili su se i izborili mnogi. Tu slobodu štiti i normativni poredak Srbije, kao i praksa Evropskog suda za ljudska prava, koju je nedavno u život sproveo Vrhovni sud.
Sprovešće i one standarde nezavisnosti i profesionalnosti koje predviđa pravni poredak, a koji sad tavore u svom apstraktnom normativnom svetu.
Sloboda informisanja i sloboda govora počiva na mnogim stubovima koji su davno polomljeni u javnom servisu i u većini medijskih kuća u Srbiji. Stubovi medijskog pluralizma, uredničke samostalnosti i novinarske nezavisnosti još uvek stoje u N1 i NovaS. Njihova stabilnost ne zavisi samo od siline pritiska, već i od otpornosti ljudskog potencijala. On se pokazao stamenim u brojnim slučajevima pokušaja erodiranja spolja. Pred novim uredništvom je obaveza da pruži otpor ravan onom koji je pružalo ranije. Ovi osnovni principi važe i za privatne, a ne samo za državne medije, suprotno onome što se u ovdašnjoj političkoj kasti tvrdi i pronosi. Vlasnici i glavni urednici imaju pravo da određuju uređivačku politiku, ali to pravo nije neograničeno i ne sme biti sredstvo političke cenzure ili gušenja pluralizma. Poučne su u tom smislu presude Evropskog suda za ljudska prava Fuentes Bobo protiv Španije, Ap. 39293/98, naročito paragraf 38, Herbai protiv Mađarske, Ap.11608/2025. naročito paragraf 51. A ima i drugih.
Sloboda medija postoji ili ne. Uslovna sloboda u ovom kontekstu jeste nesloboda.
Ovaj tekst pišem bona fide, u dobroj veri. Kad gledam televiziju to je uglavnom N1, kad čitam vesti, to je uglavnom sajt N1. Kad strahujem zbog mogućeg gašenja dobrog izvora informisanja, strahujem ponajviše za N1. Ovo jeste kritika u ime demokratije čije ostatke N1 istrajno brani godinama. Da bi to činio i dalje, da bi ljudi koji mu veruju izašli spontano da ga brane kad je bivao napadnut spolja, N1 mora biti stamen unutra.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
Pogledajte još:
Preuzmi aplikaciju i prati vijesti
PRATITE NAS NA
