Kome predajemo ključeve naše ekonomije?

Najava Vlade da priprema poseban zakon o provjeri (skriningu) stranih direktnih investicija dobra je vijest - Crnoj Gori je takav sistem odavno potreban, a Vlada ga je još prošle godine označila kao obavezu evropskih integracija.

Evropska unija je u međuvremenu pooštrila pravila o skriningu. Za Crnu Goru to nije samo obaveza koju treba formalno ispuniti - to je standard prema kojem bi već sada trebalo razmišljati o velikim stranim ulaganjima.

Država bi tim mehanizmom trebalo da provjerava ko je investitor, kakve rizike nosi ulaganje, šta investitor dobija, a šta država daje, da li se ograničava konkurencija i kakve dugoročne posljedice posao može imati po javni interes.

Problem nije u novom zakonu. Problem je ono što nam se događalo dok se on pripremao.Vlada je upravo u tom periodu razvila praksu sklapanja posebnih međudržavnih aranžmana sa državama izvan EU koji kompanijama iz tih zemalja otvaraju vrata za velike projekte kod nas. UAE, SAD i sada Turska najvidljiviji su primjeri, a neki aranžmani već postaju konkretni poslovi.

Zato se mora postaviti jednostavno pitanje: zašto se čekalo da zakon bude usvojen ako se već znalo šta će država njime morati da provjerava?

Zakon se, istina, ne može primjenjivati retroaktivno, ali to ne znači da se do njegovog usvajanja smije raditi suprotno njegovom duhu - pravni vakuum nije vakuum odgovornosti. Ako je Vlada znala da je provjera stranih investicija evropska obaveza, morala je već tada postavljati ista pitanja koja će taj sistem uskoro formalno postavljati, jer ono što se danas potpisuje sjutra postaje činjenica koju je teško promijeniti: neki aranžmani mogu decenijama određivati ko će imati najveće poslove u energetici, infrastrukturi, nekretninama i turizmu.

Zato skrining po novom zakonu može doći prekasno - ne samo za pojedine poslove, već i za naš evropski kalendar, jer dugoročne obaveze nespojive sa evropskim standardima mogu otvoriti prostor za prigovore, pa i veto država članica.

Zato bi Vlada, ali i nadležni regulatori - prije svega Centralna banka i Agencija za zaštitu konkurencije, koji već imaju obavezu da odluke donose u duhu evropskih pravila - morali odmah provjeriti velike investicije i aranžmane u toku: od mogućeg preuzimanja Addiko banke do partnerstava u energetici, putevima, lukama, pomorstvu, turizmu, itd.

Ne zato što je svaki od tih poslova unaprijed loš, niti zato što je partner izvan EU sam po sebi problem - Crnoj Gori su strani kapital, tehnologija i iskustvo veoma potrebni. Pitanje je pod kojim uslovima dolaze i da li je taj model najbolji za Crnu Goru.

Najsvježiji i najjasniji primjer tog obrasca jeste partnerstvo EPCG sa kompanijom Masdar iz UAE. EPCG i Masdar su u aprilu ugovorili osnivanje zajedničkog preduzeća u odnosu 50:50, sa ciljem razvoja do 2 GW kapaciteta iz obnovljivih izvora - solarnih, vjetro, hidro i reverzibilnih hidroelektrana, baterijskih skladišta i hibridnih rješenja - a krajem jula dogovoreni su i prvi konkretni projekti: 150 MW solarnih kapaciteta i okvir za više od 400 MW reverzibilnih hidroelektrana.

Dakle, EPCG nije samo našla partnera za jednu elektranu - praktično je izabrala strateškog partnera za veliki dio svog budućeg portfolija. Zato javnost ima pravo da zna šta je dogovoreno sa najvećom državnom firmom. Šta ulazi u Masdarovih 50 odsto? Kako se vrednuje njegov doprinos? Da li postoji pravo prvenstva ili ekskluzivnost? Da li je EPCG ograničila mogućnost da buduće projekte ponudi drugim kompanijama?

Kao akcionar EPCG zatražio sam 30. jula uvid u ugovor sa Masdarom. Nakon desetak dana bez odgovora uputio sam urgenciju. Nije mi odgovoreno, pa s pravom smatram da je moj zahtjev odbijen.

To je posebno problematično jer ugovor sa Masdarom ne možemo posmatrati izolovano od međudržavnog sporazuma sa UAE iz oblasti energetike koji mu je prethodio: taj sporazum investitorima iz UAE daje posebne olakšice - njihovi projekti kvalifikuju se kao projekti od posebnog značaja i javnog interesa, a država preuzima obaveze oko zemljišta i infrastrukture, uključujući mogućnost eksproprijacije. Posebno je problematično kada je riječ o komercijalnim projektima privatnih investitora, a ne o javnoj infrastrukturi.

Slične odredbe u drugom sporazumu sa UAE, o turizmu i razvoju nekretnina, već su izazvale ozbiljne ustavne i stručne polemike, a Ustavni sud u martu nije obezbijedio većinu za pokretanje postupka ocjene ustavnosti njegovog potvrđivanja. Zašto bi država privatnom komercijalnom investitoru obezbjeđivala ono što ne bi obezbijedila drugim investitorima pod jednakim uslovima?

Upravo zato je netransparentnost ugovora EPCG-Masdar zabrinjavajuća: ne znamo da li su u njemu konkretizovane pogodnosti iz sporazuma sa UAE, da li Masdar ima privilegije koje evropske kompanije nijesu imale, niti da li postoji klauzula kojom se EPCG obavezuje da određene projekte ubuduće razvija samo sa Masdarom. Ako takvih odredbi nema, najlakši način da se sumnje otklone jeste da se ugovor učini dostupnim; ako ih ima, razlog da se objavi je još veći. Jer ekskluzivnost ne znači samo da je Masdar dobio posao - može značiti i da je neki drugi, možda bolji partner, izgubio priliku da ga ponudi.

Još je zanimljivija finansijska strana aranžmana: izvršni direktor EPCG Zdravko Dragaš je u maju za “Vijesti” rekao da će EPCG kroz mehanizme međudržavnog sporazuma sa UAE dobiti pristup novim izvorima finansiranja, a da će učešće Masdara i njegove garancije ojačati kredibilitet EPCG kod finansijskih institucija i olakšati zatvaranje finansijskih konstrukcija. To znači da Masdar EPCG-u ne donosi samo partnera za nove elektrane - preko ovog aranžmana EPCG posredno dobija i pomoć da lakše dođe do novca i prebrodi posljedice svoje finansijske krize izazvane lošim upravljanjem.

Ako se državna kompanija kroz poseban aranžman dovodi u povoljniji položaj nego na tržištu, legitimno je sumnjati da se radi o nedozvoljenoj državnoj pomoći - a ako je to dio cijene za privilegovan pristup koji je zauzvrat dat Masdaru, javnost mora znati koliko je ta pomoć državu koštala. Zato je neprihvatljivo da sadržaj ugovora ostane skriven: bez njega ne znamo koliko vrijedi Masdarov doprinos, koliko vrijede njegove garancije i šta je EPCG zauzvrat ustupila.

Ovo pitanje je važno jer Crna Gora ne bira između stranog investitora i ničega - bira između različitih modela razvoja. Za velike infrastrukturne i energetske projekte EU već nudi tehničku pomoć, grantove i povoljno finansiranje: kroz Plan rasta i WBIF kombinuju se grantovi i povoljni zajmovi, pa bi prije dugoročnog vezivanja za partnera iz treće države trebalo provjeriti šta bi Crna Gora za isti projekat mogla dobiti od EU.

Pod “uslovima” ne mislim samo na vlasništvo i kontrolu nad projektom, već i na cijenu finansiranja: zašto uzimati 100 odsto kredita od partnera izvan EU ako se dio potrebnog finansiranja može obezbijediti evropskim grantovima, uz povoljne zajmove za ostatak? Svaki veliki posao mora biti upoređen sa evropskom alternativom.

Sjedinjene Američke Države su, kao ključni NATO saveznik, važan i dobrodošao partner, ali NATO nije ekonomsko izuzeće od evropskih pravila. Sporazum sa SAD predviđa institucionalno promovisanje američkih kompanija za strateške projekte, uključujući Jadransko-jonski koridor. Zašto bi se unaprijed otvarao privilegovan kanal baš za njih? Zar među kompanijama iz država članica EU nema onih koje bi željele da grade crnogorske autoputeve, željeznice, luke i energetske objekte? Za takve projekte EU može učestvovati i kao finansijer - grantovima i povoljnim kreditima.

Neka za veliki projekat konkurišu američke, njemačke, francuske, italijanske, turske i druge kompanije. Neka pobjednik bude određen cijenom, kvalitetom, iskustvom i finansiranjem, a ne time što je njegova vlada prethodno sa Podgoricom zaključila poseban sporazum. To je razlika između privlačenja investicija i privilegovanja investitora.

Isto treba uraditi sa Turskom, sa kojom je zasada riječ o preliminarnom okviru saradnje - još postoji prilika da se greške ne ponove. Prvo treba utvrditi pravila i kriterijume, pa tek onda birati partnera: to važi za UAE, SAD, Tursku i bilo koju treću državu. Kod SAD se ne postavlja bezbjednosno pitanje, ali ostaje ekonomski i acquis filter - konkurencija, javne nabavke, državna pomoć, transparentnost i jednak tretman.

Vladini funkcioneri posljednjih godina rastrčali su se po svijetu nudeći državama posebne sporazume i kanale za njihove investitore. Vlada, naravno, treba da promoviše Crnu Goru, ali ozbiljna investiciona politika ne znači da funkcioneri za svaku zainteresovanu državu pregovaraju poseban režim. Crnoj Gori odavno treba profesionalna investiciona agencija, a još više princip da se deset najboljih kompanija nadmeće za projekat, umjesto unaprijed favorizovanih investitora iz pojedinih država - to je evropski način privlačenja investicija.

Crna Gora ima gorko iskustvo sa netransparentnim poslovima - prethodna vlast je takvim odlučivanjem godinama gradila reputaciju zemlje sa endemskom korupcijom, klijentelizmom i poslovima dogovorenim iza zatvorenih vrata. To ne znači da su današnji aranžmani isti ili da je svaki koruptivan, ali baš zbog tog iskustva sadašnja vlast mora biti osjetljivija na transparentnost, konkurenciju i javni interes: nije dovoljno reći da je posao povoljan, treba pokazati zašto, šta država daje i šta dobija. Isto važi za međudržavne sporazume - formalna zakonitost ne znači da je njihova primjena u skladu sa konkurencijom i evropskim pravilima.

Crna Gora je pred završnicom evropskog puta, a države članice i njihove kompanije već pažljivo prate kako kandidat tretira konkurenciju, transparentnost i njihove interese. Nije teško zamisliti kompaniju iz članice EU koja izgubi posao jer je aranžmanom unaprijed favorizovan partner iz UAE, SAD ili Turske - pogotovo uoči izbora poput onih u Francuskoj, gdje bi euroskeptičniji zaokret mogao otežati podršku daljem proširenju.

Tada to više nije pitanje odnosa Podgorice i investitora, već Crne Gore i države članice čija je kompanija isključena. Nakupi li se takvih slučajeva, mogu postati ozbiljan politički problem baš kada se bude odlučivalo o pristupanju - jer pristupni ugovor moraju ratifikovati sve članice. Ono što danas izgleda kao uspjeh u privlačenju investitora sjutra može postati argument protiv Crne Gore.

Javnost treba da pozdravi novi zakon, ali baš zato treba biti zabrinuta zbog brzine kojom se, dok se on priprema, zaključuju veliki aranžmani koji mogu decenijama obavezivati državu. Zakon ne može retroaktivno poništiti ono što je već potpisano: ako je nekome dato pravo prvenstva, ekskluzivnost, vlasnički udio ili pristup strateškoj infrastrukturi, sjutrašnji skrining to teško može poništiti - evropski filter može stići kad je za neke poslove već kasno.

Zato se od Vlade i državnih kompanija ne traži da primjenjuju zakon koji još ne postoji, već nešto jednostavnije: da već danas postupaju u njegovom duhu i prije svakog velikog aranžmana pitaju - postoji li bolja ponuda, ograničava li se konkurencija, postoje li posebne privilegije i da li će taj aranžman biti kompatibilan sa evropskim acquis kada Evropa bude odlučivala da li Crna Gora može biti njena članica?

I, prije svega: da li je ovo najbolji posao za Crnu Goru ili samo najbrže sklopljen posao?

Jer Crna Gora ne mora da bira između stranih investicija i ničega. Može birati između najboljih investitora. Može koristiti evropski novac da privuče najbolji kapital i tehnologiju. Ne mora da bira između američke, emiratske, turske ili evropske kompanije - neka se sve one takmiče pod jednakim uslovima. To je jedini način da država zna da je dobila najbolji posao.

Jer pitanje više nije samo ko želi da investira u Crnu Goru.

Pitanje je kome predajemo ključeve naše ekonomije - i šta za njih dobijamo.

Autor je ekonomski analitičar