Zašto je Vučić kivan na Crnu Goru

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je do pre pet godina bio u idealnoj poziciji. Postavka na geopolitičkoj planetarnoj pozornici omogućavala je četvorostruku igru, uz obećanja i narativ koji su želeli da čuju u SAD, EU, Rusiji ili Kini. U tom, za njega idealnom svetu, postojala je još jedna izuzetno povoljna okolnost: bio je savršeni regionalni saveznik Nemačke, Holandije i nordijskih zemalja, na zajedničkom zadatku: usporiti i redimenzionirati evropske integracije država Zapadnog Balkana.

Odlazak Angele Merkel sa vlasti, ruska agresija na Ukrajinu, kineske hegemonističke ambicije, povratak Donalda Trampa u Belu kuću su, slikovito rečeno, “prevrnuli sto” na geopolitičkoj tabli.

Evropska unija je politiku pragmatičnih odnosa sa Ruskom Federacijom zamenila direktnom konfrontacijom i sankcijama. Kina je od najvećeg komercijalnog partnera postala pretnja za bezbednost Starog kontinenta i nelojalni konkurent na tržištu. Trampova administracija je transformisala saveznički odnos sa EU u rivalski. EU je promenila odnos prema politici proširenja, vraćajući ga u red geopolitičkih ciljeva Unije.

Razmere istorijskog prestrojavanja su toliko velike da će Srbija platiti visoku cenu vođenja politike čiji je cilj opstanak režima na vlasti, a ne obezbeđivanje interesa države. Nemačka je pokidala ekonomske i trgovinske veze koje je vekovima mukotrpno plela sa Rusijom, Francuska je prvi put spremna da stavi u službu cele EU svoj nuklearni arsenal, Italija je izašla iz Novog puta svile uprkos pretnjama Kine da će izgubiti stotine milijardi evra, Švedska se odrekla svoje dvovekovne neutralnosti, Finska je komotnu poziciju jastuka između dva bloka zamenila statusom države na prvoj liniji odbrane istočnih granica NATO pakta. Rumunija je dala dozvolu da se na njenoj teritoriji izgradi najveća baza Severnoatlantske alijanse.

Vojna neutralnost Srbije u okruženju NATO članica, bez izlaska na more, hiljadama kilometara udaljena od pseudosaveznikâ, kao što su Rusija, Kina i Iran, zvuči kao loš vic, a ne kao ozbiljno nacionalno opredeljenje.

Za razliku od Austrije i Švajcarske, koje i pored vojne neutralnosti nisu nikada dovodile u pitanje kom delu sveta pripadaju, Srbija proklamovanom neutralnošću ukazuje na svoje stvarno opredeljenje: uloga ruskog i kineskog “trojanskog konja” na Starom kontinentu i potencijalnog američkog izvođača radova, u zavisnosti od toga ko je na vlasti u Vašingtonu.

Azbuka spoljne politike, pogotovo malih država, nalaže jedno osnovno pravilo: izbegavati kontradiktorne ciljeve čije realizacije se međusobno poništavaju. Srpska spoljna politika je krcata kontradiktornim ciljevima, što je još jedan dokaz njene privatizacije.

Izvoz oružja u Ukrajinu uz odbijanje uvođenja sankcija Rusiji i usklađivanja spoljne politike sa EU; vođenje žestoke kampanje protiv EU pored proklamovanog strateškog cilja da Srbija uđe u Uniju; neuvođenje viza za građane Rusije i Kine uz forsiranje propagande da će Srbija biti spremna za ulazak u Šengenski sporazum do 2027. godine; dodvoravanje Donaldu Trampu sa paralelnim jačanjem odnosa sa svim najvećim neprijateljima SAD; najavljivanje ulaska Srbije u Jedinstveno tržište EU uz sve otvorenije delovanje kao “trojanskog konja” kineskih interesa na Starom kontinentu. Sve su to kontradiktorni potezi koji nisu izraz visprеne i dalekovide državne spoljne politike, već taktike da režim ostane stabilan i što duže na nogama.

Kontradiktornost u srpskoj spoljnoj politici se ogleda u ambiciji Vučića da vodi tzv. neutralnu politiku, a da bude regionalni lider u okruženju NATO i EU članica. Predsednik Srbije ne shvata da, ako želiš da budeš regionalni vođa, onda moraš da interpretiraš volju regiona, a ne da sprovodiš svoju volju. Prvo je liderstvo, a drugo je despotija. Tu i leži njegov nesporazum sa komšilukom i Evropom.

Generalno, zvanični Beograd bazira svoju spoljnu politiku na jačanju odnosa sa strateškim neprijateljima EU i SAD, prema kojima su Vašington i Brisel već uveli različite vidove sankcija ili drugih mera.

Svrha Vučićeve spoljne politike je da se preporuči svakom centru moći kao jedini kredibilni i pouzdani partner u Srbiji i da tako deluje preventivno, kako nijedna druga politička snaga ne bi imala direktnu ili indirektnu podršku spolja. Drugi cilj je izbeći izolaciju režima, kako u regionu tako i na kontinentu, a održavanje privida da je Srbija i dalje na evropskom koloseku je veoma koristan alat za održavanje ekonomske stabilnosti.

Vlasti u Beogradu su za svakog spoljnopolitičkog partnera pronašle nešto korisno što se u bilateralnim odnosima može upotrebiti kao podrška Vučiću ili uzdržavanje od poteza koji bi mogli da vode ka izolaciji ili marginalizaciji režimske vlasti. Naravno, privid je mnogo važniji od realnosti: jedan zagrljaj i prijem vrede mnogo više od konkretnih rezultata.

Vučić je jedan od onih koji veruju da preko ličnih, prijateljskih odnosa sa drugim državnicima mogu da se ostvare spoljnopolitički ciljevi. Reč je o uverenju koje je jednako naivno koliko i kontraproduktivno. Ako u ekonomiji nema besplatnog ručka, u diplomatiji nema besplatne kafe. Velike države baziraju svoje delovanje u međunarodnoj areni na interesima koji su često višedecenijski, ako ne i vekovni: ljudi se menjaju, interesi ostaju, i tu je razlika između ozbiljnih i privatnih država.

Ruski predsednik Putin bio je veliki prijatelj Džordža Buša mlađeg, pa to nije sprečilo Bušovu administraciju da organizuje promene vlasti u Ukrajini i Gruziji i napad na Južnu Osetiju 2008. godine. Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov je dugogodišnji, moglo bi se reći, kućni prijatelj sa Džonom Kerijem, ali to nije pomoglo da se izbegne rat u Ukrajini 2014. godine i sve što je usledilo kasnije. Uostalom, ni veliko prijateljstvo Vučića sa Orbanom nije promenilo stav Mađarske o Kosovu, a kamoli Francuske zbog prisnih veza sa Makronom.

Prethodno rečeno objašnjava zašto srdačni i pompezni zagrljaji sa Makronom, Fon der Lajen i Koštom nisu odblokirali put Srbije ka EU, kao i sredstva iz Plana rasta, i pored dodvoravanja Trampu i Putinu Srbija je i dalje na korak od energetske krize zbog američkih i evropskih sankcija na ruske energente i kompanije i odbijanja Rusa da prodaju NIS. Sve regionalne inicijative Srbije, uključujući Otvoreni Balkan, su propale. Prijateljstvo sa kineskim predsednikom Si Đinpingom nije sprečilo kineske kompanije da nekažnjeno truju i zagađuju zemlju i vazduh u istočnoj Srbiji i Vojvodini.

Srpski režim računa da će Trampova administracija preusmeriti dugoročno američku spoljnu politiku, da će Rusija poraziti Ukrajinu, da će Kina postati planetarni hegemon i da će u najvažnijim članicama EU na vlast doći suverenisti, evroskeptici, odnosno snage koje će uništiti ili obesmisliti EU.

Čak i da se sve prethodno rečeno realizuje, pozicija Srbije se ne bi poboljšala, već bi se pogoršala. Proces blokovske podele sveta nije prolazni, već dugotrajni fenomen u kojem su promene moguće na limesima, a ne u unutrašnjim dvorištima. Konkretno, pozicija Ukrajine, Gruzije, Jermenije, Belorusije, Moldavije, pribaltičkih republika je u igri, ne i Srbije.

Do 2030. godine biće kompletirana izgradnja čitave mreže auto-puteva, železničkih pruga i luka koje će imati tzv. dualnu upotrebu, civilnu i vojnu, i povezivaće sve NATO članice, od Finske na severu preko Poljske, Slovačke i Mađarske, do Rumunije, Bugarske i Grčke. U međuvremenu Rumunija i Bugarska su ušle u Šengenski prostor, stežući još jedan obruč oko nekadašnje najveće jugoslovenske republike. Beograd ne bira kojem će bloku da pripada, već samo da li će biti sastavni deo Zapada ili Hodžina “Albanija” u 21. veku.

Za razliku od komšijskih naroda koji imaju jasno definisane ciljeve i opredeljenja - Hrvati su već u EU i NATO-u i rade na stvaranju trećeg pseudoentiteta u BiH, Bošnjaci žele unitarnu BiH i članstvo u NATO-u i EU, Crna Gora je usidrena u NATO-u i nedvosmisleno na putu za EU, Severna Makedonija se bori da preživi i vidi u članstvu u NATO-u i EU jedini način da ostvari taj cilj, Albanci, bez obzira gde žive, vide takođe u NATO-u i EU instrument da realizuju nacionalne ciljeve - politički vrh Srbije igra na kartu propadanja EU ili njenog rastakanja, verujući da bi tako njegova vlast bila cementirana.

Paternalizam je konstanta politike Beograda prema Srbima na prostoru bivše zajedničke države i Vučić tu nije izuzetak. Na taj način se ne delegitimizuju samo lokalni predstavnici Srba, već se daju argumenti za optužbe o mešanju u unutrašnje poslove komšijskih država.

Propagandna ofanziva protiv vlasti u Crnoj Gori je pojačana u poslednje vreme jer je vladajuća koalicija u Podgorici srušila nekoliko postulata na kojima se bazirala Vučićeva taktika u odnosima sa EU i komšilukom. Jedan je da EU ne želi države Zapadnog Balkana u svom članstvu, ili bar ne u punopravnom članstvu, što bi opravdalo politiku Beograda, a drugi je da EU i Zapad ne žele Srbe u EU.

Realnost je demantovala oba aksioma Vučićeve politike upravo u Crnoj Gori zahvaljujući potezima i rezultatima Spajićeve vlade i skupštinske većine. Koliko je veliko nezadovoljstvo, ali i nemoć Beograda, može se zaključiti kroz nastupe perjanica režima, ali i kampanju medija pod kontrolom vlasti u Beogradu i sledbenika Vučića u Crnoj Gori. Metaforički rečeno, ulazak Crne Gore u EU je za Vučićev režim kao zvonki glas dečaka iz Andersenove bajke Carevo novo odelo, koji kaže: “Car je go”.