Trajno oduzimanje imovine bez presude - šta donosi novi Predlog zakona?

Novi Predlog zakona o oduzimanju imovinske koristi stečene kriminalnom djelatnošću donekle je promenio rešenja koja su početkom godine izazvala stručne polemike, ali osnovna dilema ostaje: da li imovina treba da bude trajno oduzeta pre nego što je pravnosnažno utvrđena krivična odgovornost njenog vlasnika?

Autori, koji su u januaru analizirali tada predložene izmene Zakona, u novom tekstu razmatraju novi Predlog koji bi trebalo da zameni postojeći zakon.

Oni smatraju da je dobro što je predlagač odustao od parcijalnih izmena i pokušao da oblast uredi novim zakonom, ali upozoravaju da je za tako ozbiljan propis potrebno više vremena za stručnu raspravu. Posebnu pažnju posvećuju položaju savesnih trećih lica, akcionara privrednih društava i vlasnika nepokretnosti koji mogu biti pogođeni merama države iako se protiv njih ne vodi krivični postupak.

Trajno oduzimanje i dalje moguće bez osuđujuće presude

Najvažnija primedba autora na novi model ostaje mogućnost trajnog oduzimanja imovine pre pravnosnažne osuđujuće presude.

Novi Predlog ovu mogućnost ograničava na krivična dela učinjena u sastavu kriminalnog udruženja ili kriminalne organizacije, imovinu vredniju od 50.000 eura i slučajeve u kojima je optužnica potvrđena, odnosno zakazan glavni pretres u skraćenom postupku.

Problem, prema autorima, nastaje zato što krivični postupak predstavlja uslov da bi ovaj mehanizam uopšte mogao biti pokrenut, ali njegov konačni ishod potom može postati nevažan. Čak ni pravnosnažna oslobađajuća presuda, odbijanje optužbe ili obustava krivičnog postupka ne utiču automatski na već donetu odluku o trajnom oduzimanju.

Autori zato ukazuju na neobičnu asimetriju: potvrđena optužnica ima dovoljno pravnog značaja da otvori mogućnost trajnog oduzimanja imovine, dok pravnosnažna oslobađajuća presuda nema sama po sebi dovoljno pravnog značaja da takvu odluku dovede u pitanje.

Kada imovina neobjašnjenog porekla postaje „kriminalna“?

Drugo ključno pitanje jeste šta država mora da dokaže da bi imovina bila trajno oduzeta.

Predlog posebno izdvaja očiglednu nesrazmeru između vrednosti imovine i zakonitih prihoda, kao i činjenicu da njen imalac nije učinio verovatnim zakonito poreklo imovine.

Autori ne spore da velika nesrazmera može opravdati finansijsku istragu i privremene mere. Međutim, upozoravaju da postoji bitna razlika između sumnje da je imovina kriminalnog porekla i konačnog sudskog utvrđenja da ona to zaista jeste.

Njihovo centralno pitanje zato glasi: da li neuspeh vlasnika da objasni odakle mu imovina, zajedno sa nesrazmerom između imovine i zakonitih prihoda, može biti dovoljan da se utvrdi suprotno - da je imovina stečena kriminalnom delatnošću - i da se zbog toga trajno oduzme?

Šta ako država zna za savesno treće lice - zašto ga ne obavesti?

Posebnu pažnju autori posvećuju položaju savesnih trećih lica.

Novi Predlog donekle poboljšava njihov položaj jer im omogućava da pod određenim uslovima naknadno zaštite svoja prava čak i ako nisu blagovremeno stupila u postupak.

Međutim, ostaje problem načina obaveštavanja. Predlog ne zahteva da država individualno obavesti savesno treće lice čak ni kada zna njegov identitet ili ga može jednostavno utvrditi iz katastra, registra zaloga, registra privrednih subjekata ili drugih podataka kojima raspolaže.

Umesto toga, zaštita se i dalje zasniva na objavljivanju u „Službenom listu“ i na oglasnoj tabli suda.

Autori zato postavljaju jednostavno pitanje: ako država zna ko je treće lice čija prava njen postupak može pogoditi, zašto ga jednostavno ne obavesti?

Akcionari mogu trpeti posledice postupka koji se protiv njih ne vodi

Još ozbiljniji problem pojavljuje se kod privrednih društava.

Novi Predlog zadržava mogućnost postavljanja lica koje zastupa interese manjinskih vlasnika, kao i mogućnost da Vlada imenuje privremeni upravni odbor i privremenog upravnika koji preuzimaju upravljanje društvom.

Autori upozoravaju da time nije odgovoreno na osnovno pitanje: pod kojim uslovima postupak protiv jednog lica opravdava intervenciju države u upravljanje čitavim privrednim društvom?

Kao primer navode situaciju u kojoj jedno lice zakonito poseduje 53 odsto akcija društva, dok lice protiv kojeg se vodi postupak poseduje manje od deset odsto. Ako država sumnja da je ovo drugo lice „stvarni vlasnik“, uvođenje privremene uprave može ograničiti korporativna prava svih preostalih akcionara iako oni nisu predmet postupka niti je njihova savesnost dovedena u pitanje.

Zastupanje interesa drugih akcionara nakon što je mera već određena, prema autorima, nije zamena za prethodnu kontrolu nužnosti, individualizacije i proporcionalnosti intervencije države u čitavo privredno društvo.

Može li vlasniku biti zabranjeno da koristi sopstvenu nepokretnost?

Predlog zadržava i mogućnost zabrane korišćenja nepokretnosti.

Sud mora navesti razloge zbog kojih određuje tako intenzivnu meru, ali autori smatraju da samo obrazloženje nije dovoljno. Zakon ne propisuje izričito da sud mora ispitati može li se cilj postići blažom merom, niti zahteva konkretno odmeravanje javnog interesa i posledica po vlasnika.

Posebno nije propisano da se moraju uzeti u obzir okolnosti kao što su činjenica da nepokretnost predstavlja nečiji dom, da služi za obavljanje delatnosti ili kakve će ekonomske posledice zabrana proizvesti.

Njihova primedba je zato jednostavna: obaveza suda da navede razloge nije isto što i zakonski propisan test nužnosti i proporcionalnosti.

Organi koji oduzimaju imovinu dobijaju deo oduzete imovine

Autori ponovo kritikuju i rešenje prema kojem se deo trajno oduzete imovine usmerava organima koji učestvuju u njenom otkrivanju, finansijskim istragama i postupcima oduzimanja.

Smatraju da se time stvara nepotrebna institucionalna finansijska veza između rezultata postupaka oduzimanja i finansiranja organa koji u tim postupcima učestvuju. Jačanje njihovih kapaciteta, navode, može se ostvariti redovnim budžetskim finansiranjem bez stvaranja takvog podsticaja.

Novi zakon - ali bez potrebe za žurbom

Autori ne dovode u pitanje potrebu države da efikasno oduzima imovinu stečenu organizovanim kriminalom. Naprotiv, prihvataju da borba protiv najtežih oblika kriminala može zahtevati snažne i nekonvencionalne instrumente - narodski rečeno, ljutu travu na ljutu ranu.

Ali upravo snaga tih instrumenata, smatraju, zahteva snažne procesne garancije.

Zato zaključuju da donošenje novog zakona ne treba posmatrati kao cilj sam po sebi. Ako već postoji spremnost da se sistem oduzimanja imovine uredi iznova, treba iskoristiti priliku da se otvorena pitanja razmotre do kraja - naročito trajno oduzimanje bez osuđujuće presude, dokazivanje kriminalnog porekla imovine, zaštita savesnih trećih lica, prava drugih akcionara i proporcionalnost mera prema nepokretnostima.

Kod zakona koji državi daje ovako snažne instrumente, smatraju autori, nema mnogo opravdanja za žurbu. Dodatno vreme za stručnu raspravu ne bi oslabilo borbu protiv organizovanog kriminala, već bi moglo doprineti jasnijem i efikasnijem zakonu, uz garancije koje odgovaraju snazi državne intervencije.

Autori su advokati