Protesti su iz subote u subotu sve masovniji. Primećujem da im se „pridružio“ i nezanemarljiv broj dece predškolskog uzrasta, doduše u pratnji roditelja, što ipak ne umanjuje njihov doprinos opštoj stvari.
Gledam tako na televizoru mlade mame i očeve koji duvaju u pištaljke sa potomcima na ramenima i sve se pitam - da li je to pametno? Jesu, fakat, protesti nenasilni, jeste da vlast proteste suzbija minimizovanjem borja učesnika, a ne pendrecima, ali znate šta, desetine hiljada ljudi na malom prostoru uvek su skup visokog rizika, uvek tu postoji opasnost od varnice koja će izazvati stampedo.
Taman se ponesoh mišlju da protestantskim roditeljima skrešem u brk da sitnu decu, za svaki slučaj, ostave na čuvanje kod baba i deda, kad se setih izreke drevnih bogoslova koji kažu, citiram po sećanju: „ne osuđuj jer ćeš, budeš li osuđivao, počiniti upravo ono za šta osuđuješ bližnjeg“. Ne bejah, dakle, još stigao nikoga ni da osudim, a dokonah da sam davno počinio greš nosanja dece po protestima, a da (viđi vraga) ni vo vremja ono - devedesetih dakle - nikoga nisam osuđivao što nosa decu po protestnim šetnjama.
Sada moji blizanci - već odrasli momak i devojka - subotom samostalno i samosvesno odlaze na proteste, a mogli bi, zlu ne trebalo, i mene poneti na proteste, što me navede na sumornu pomisao da se u Srbiji protestanstvo prenosi s kolena na koleno, a tu čemernu pomisao odmah zameni još sumornija pomisao da bi se lako moglo dogoditi da jednog dana i deca dece mojih blizanaca postanu protestanti koji duvaju u pištaljke noseći moje praunuke na leđima.
Depresivna pomisao, a? Još je depresivnije što ta pomisao uopšte nije nerealna. E sad, ne znam koliko pojedinaca u protestanstkoj masi uviđa (a bilo bi dobro da ih što više uvidi) da se svi mi, bili na vlasti ili u opoziciji - a svi smo višekratni bili i na vlasti i u upoziciji - vrtimo u začaranom krugu, kao ona mitska zmija Uroboros koja, alava kakva je, proždire sopstveni rep.
U tom smislu, dragi protetsni građani i građanke, ukoliko ne želite da i vaši unuci završe šetajući po kijametu istom mitskom maršrutom - filozofski, predsedništvo, TV Bastilja, itd. - dokonajte već jednom da iz ovog vekovnog mraka postoje samo dva izlaza. Jedan je, kao u onom vicu, Horgoš, drugi je demitologizacija i depersonalizacija poliitičkog života i njihova zamena zakonitošću i institucionalnošću.
Ne znam, vaistinu, kako to uraditi, ali u suprotnom ćemo/ćete proći kao što od pamtiveka prolazi zmija Uroboros. A kako prolazi? Evo kako. Počne da se ždere od repa, pojedne telo, na kraju proždere i sopstvenu glavu, ali - utvite ovo - za razliku od većine nas, Uroborosu glava ponovo izraste i ponovo udarnički krene da se samopdoždire. Svaka sličnost Uroborosa sa događajima i ličnostima iz jedne zemlje seljaka na brdovitom Balkanu je namerna.
(danas.rs)
Bonus video:
