Politička zbivanja u Evropi i svetu, poput izbora u SAD ili pobede zastupnika „bregzita“, posledica su ne samo slabljenja vladajuće neoliberalne ideologije nego odražavaju i dublje promene u načinu na koji funkcionišu moderna društva pod uticajem informatičko-telekomunikacijske revolucije. Naime, jedan od osnovnih fenomena današnjice je postepeno povlačenje pisane kulture pred nastupom onoga što bismo mogli nazvati usmenom, verbalno-vizuelnom civilizacijom (VV). Istovremeno, slabljenje pismenosti znači i opadanje uticaja kritičnosti i racionalnosti u društvu.
Napisati elektronsku poruku (imejl), uputiti tviter ili postaviti sliku ili fotografiju na Fejsbuk ili Instagram - nov su način komuniciranja između ljudi koji je mnogo bliži usmenoj nego pisanoj kulturi. Velika je razlika između imejla i klasičnog pisma. Još dalje od kulture pisanja su tviter ili fejsbuk poruke koje su više neka vrsta kratkog usmenog komentara, uzvika ili impresije.
Pisana kultura, čiji je osnov zapis/knjiga, čini kratak deo ljudske istorije. Civilizacija zasnovana na pisanom zapisu svoj vrhunac pre pojave štampe doživela je u okviru Rimske imperije. Otkrićem štamparije u modernim društvima prevladava kultura pismenosti. Prosvetiteljstvo je predstavljalo kulminaciju tog društva koje veruje u vladavinu čoveka, nauke i razuma, kome je obrazovana individua u centru, u kojem se poštuju ljudska prava i garantuju ekonomska sloboda i građanska jednakost. Današnji politički rezultat prosvetiteljstva je liberalna demokratija. Uspon usmene, verbalno-vizuelne civilizacije podrazumeva pojavu nove političke kulture koja okreće leđa dostignućima prosvetiteljstva. Neku vrstu kratkotrajnog političkog prethodnika usmene civilizacije u modernom dobu predstavljao je musolinijevski fašizam koji se bazirao na uzviku, gestu, vezi vođe i mase, politici shvaćenoj kao akciji, volji vođe kao najvišem zakonu.
Umesto vrednovanja izgrađene ljudske ličnosti i ljudskog racija u verbalno-vizuelnoj civilizaciji se u prvom redu obožavaju efemerni idoli - slike koji su na razmeđu realnosti i virtuelne stvarnosti (pop i rijaliti zvezde, manekeni i sl.). Vreme se drastično koncentriše u „instant sadašnjost“ dok su izraženi mobilnost, ekstrovertnost i hiperkomunikativnost (društvene mreže), nasuprot meditativnosti i samoupitanosti. Ogroman porast količine dostupnih informacija obrnuto je proporcionalan vremenu tokom kojeg se te informacije koriste ili analiziraju. VV civilizacija ne podstiče široko znanje i opšte obrazovanje već se zadovoljava užim i specijalizovanim učenjem (bolonjska reforma). Virtuelna stvarnost smanjuje sposobnost objektivne analize. Informacija se, simbolično rečeno, prenosi „od uha do uha“ a ne kao racionalizovana misao. Tačnost informacije se zasniva na poverenju između pošiljaoca i primaoca, a ne na činjenicama. Emotivno i racionalno se mešaju. Moć i uticaj u usmenoj kulturi zasnovani su na slanju i prijemu emocijom obojene instant poruke, reči ili slike (radio, TV, reklama, tvit, tabloid) a ne na pisanjem iskazane ideje (knjiga, pamflet, program). Usmeni kratak izraz brzo i lako širi se internetom. Politika kao igra zamenjuje politiku kao sukob ideja. Ni politički vođa ni njegovi sledbenici nemaju ozbiljnu ideologiju nego kao u internet igrici menjaju položaje. U virtuelnom svetu igre laž ne postoji, činjenice su relativizovane, a ekstremni stav postaje deo igre. Pobednik političkog nadmetanja je onaj koji najlakše prenosi svoje emocijama obojene stavove (oduševljenje, frustracije, bes, gnev, ponos...) ili uvodi novi stil u stalno promenljivu igru. Ipak Makijaveli je istakao da je vlast sigurnija kada je zasnovana na strahu, a ne na ljubavi prema vladaru. Stoga je politički vođa u neliberalnom VV sistemu pod stalnim iskušenjem da umesto virtuelnog carstva igre i hibridne demokratije pređe na neki oblik realne diktature.
Dominacija verbalno-vizuelne kulture i opadanje kritičkog racionalizma je u osnovi procesa koji vodi ka novim formama populizma i najavljuje pojavu antielitne (neliberalne) demokratije ili „demokratske despotije“ (De Tokvil). Ipak, uspon VV civilizacije ne mora nužno da znači i potpun kraj onoga što je stvorilo prosvetiteljstvo, od ljudskih prava do pravne države. Možemo zamisliti i formu društva u kome bi političkom borbom dominirala VV populističko-referendumska-elektronska „klik“ demokratija, dok bi građansko-pravni poredak bio pod kontrolom „mandarinske“ elite (sudovi, visoka administracija) kao nastavljača liberalno-prosvetiteljskih ideala. Ovaj dualizam već se u naznakama pojavljuje u političkim sistemima zapadnih država. U uslovima rasta novog referendumskog populizma ostaje tek da se vidi kakva će biti sudbina Evropske unije, kao neke vrste originalnog političkog izdanka prosvetiteljskog pokreta.
(Politika)
Bonus video:
