Bojana Maljević: Unutrašnji monolog - Vijesti.me
ZAPISI SA SLOBODNE TERITORIJE

Bojana Maljević: Unutrašnji monolog

U zemlji prepunoj terora neukusa i medijskog mraka, predsjednik nas odjednom poziva da ne ćutimo. Da nije apsurdno bilo bi groteskno! U državi u kojoj su izbori samo farsa, institucije i Narodna skupština samo paravani, a novi premijer samo privid - pozvani smo na dijalog!? Tačno tako, bio bi to privid dijaloga, kao i cijela politika

Aleksandar Vučić
Aleksandar Vučić (Foto: Beta/AP)

“Naši životi zapravo su samo nejasni predasi između velikih električnih igara Boga Oca”, (Judžin O’Nil, Čudna međuigra)

Predsednik Republike Srbije, Vučić Aleksandar, u autorskom tekstu (Blic, 24.07.) pozvao je na ‘unutrašnji dijalog’ o Kosovu. Možda bi primerenije i svrsishodnije bilo da je sve pozvao na ‘unutrašnji monolog’. Ili da nam je već izgovorio svoj solilokvij. Dijalog predstavlja razgovor dva ili više lica, a solilokvij - razgovor sa samim sobom. Dok, ovo što smo pročitali u autorskom tekstu jeste obično prenemaganje.

Ne volim da čujem ili, u ovom slučaju, da iz Vučićevog pera naslutim reč ‘rat’, čak i kada poziva na mir. Paranoja je najprodavaniji srpski proizvod i predsednik to obilato koristi kroz lajtmotiv svog teksta: "A samo zamislite šta bi moglo da bude…"

Istovremeno dok poziva na dijalog - on koji je gotovo uspeo da ukine pravo na mišljenje - nastavlja da vređa, napada i omalovažava potencijalne sagovornike, a novinare da optužuje. Protivnike “dijaloga o Kosovu” unapred je proglasio onima koji čine “svojevrsni istorijski zločin”. Ne bi se moglo reći da odaje utisak čoveka koji je spreman za dijalog. O bilo čemu. Zato prvo monolog, ali unutrašnji.

Unutrašnji monolog je forma koja dočarava procese koji se odvijaju u junakovoj svesti, ne nužno uz logičku povezanost, gramatičku sređenost ili poštovanje hronološkog redosleda. Mada bi, u konkretnom slučaju, redosled bio od važnosti - za sve građane naše zemlje ali i za sve naše susede. Dakle, kroz unutrašnji monolog junak treba da obrazuje svoja osećanja, namere i misli. I to najprisnije misli, one najbliže podsvesti. Kada junak na sceni izgovara solilokvij, može da bude sam a ako su prisutni i ostali junaci - onda oni ne čuju njegov monolog, iako ga izgovara pred svima na sceni.

To bi, recimo, bila zanimljiva forma na zadatu temu: Kosovo i Metohija. Svi smo tu, sve podseća na sreću, svi se pravimo da ne čujemo, sve dok se u junakovim rečima ne pojavi nešto istinski ispovedno, iskreno, svesno, racionalno, katarzično, tačno. Makar zrno sopstvene krivice i istine, bar u oblasti “moj uticaj na svest nacije od ’93. do danas”. Nakon toga, ako bi unutrašnji monolog sročio kako treba, možda bi našao i kvalitetne sagovornike za unutrašnji dijalog. Naravno, bilo bi poželjno i da svi sagovornici prvo prođu kroz svoje unutrašnje monologe.

Radi izbegavanja svake sumnje: ovo pitanje, koje predsednik sada poetski zove “Kosovski Gordijev čvor”, mora da se reši. Pa mi to govorimo godinama, dok je on još uvek nabrajao one granice “svih srpskih zemalja”. Da se ne vraćam u daleku prošlost… I u poslednjih pet godina, kada bi neko pokrenuo ovo pitanje, bio bi proglašen za izdajnika i stranog plaćenika ili bi bio ućutkan – kao Vladimir Kostić koji je, prvi put kao predsednik SANU, rekao: “Neko narodu mora da kaže istinu o Kosovu”. Ne tako davno, oni koji su kritikovali sramno ukrašavanje tematskog voza ‘Kosovo je Srbija’ ili celu politiku tog prenemaganja, bili su proglašeni “Haradinajevim Srbima”. Među njima i moja malenkost.

Razmotrimo na kratko labavu mogućnost da unutrašnji dijalog počne, na način na koji zamišlja predsednik Srbije. U zemlji prepunoj terora neukusa i medijskog mraka, predsednik nas odjednom poziva da ne ćutimo. Da nije apsurdno bilo bi groteskno! U državi u kojoj su izbori samo farsa, institucije i Narodna skupština samo paravani, a novi premijer samo privid - pozvani smo na dijalog!? Tačno tako, bio bi to privid dijaloga, kao i cela politika. Za pet godina trajanja političke nekrofilije u Srbiji, Vučić Aleksandar nije imao nijedan dijalog na televiziji. Slušamo ‘dijaloge’ u kojima samo on govori, dakle monologe kojima guši javnost i zdrav razum građana. I sada kaže: hajde da pričamo, ovo je naša stvar. Sve ostalo je samo njegovo, ali je Kosovo naše.

Taj i takav dijalog bio bi samo izložba njegove pameti; pokazna vežba značaja Srpske pravoslavne crkve i SANU; iluzija poštovanja građana i civilnog društva u celini; pokušaj podele odgovornosti; potvrda postojanja ‘neprijatelja’ koji ‘koče’ Srbiju (inače bi on to mnogo ranije i bolje). Dakle, maketa dijaloga. Uz malenu nadu u Nobela za mir.

Razmotrimo i neverovatnu mogućnost da prvo čujemo solilokvij predsednika, pa tek onda da pređemo na dijalog. Solilokvij može da učvrsti samopouzdanje junaka. A to je, ma kako samouvereno izgledao, neophodno Vučić Aleksandru. Eto zašto je najpre potreban njegov unutrašnji monolog. Jer je to postupak u kom pratimo sećanja, dileme, stavove, nekadašnje i sadašnje. A sve to na osnovu brojnih asocijacija koje povezuju različite mentalne sadržaje. Baš ti sadržaji, najuticajnijeg čoveka u zemlji, bili bi od neprocenjivog značaja za građane i “odgovoran pristup, hrabar i realan, sa pogledom u budućnost…”, o čemu je i bez prenemaganja mogao da piše predsednik. Ako ni posle toga on ne bi došao k sebi, možda građani bi.

(Bojana Maljević je glumica i producentkinja, u slobodno vrijeme "tviteraš, ološ, strani plaćenik")


Najčitanije iz sekcije Kolumne