Kriza i monetarna politika - Vijesti.me
NEKO DRUGI

Kriza i monetarna politika

Ne bi se moglo reći da postoji saglasnost o tome zašto privredna aktivnost prolazi kroz cikluse ubrzanog rasta i recesije

Ilustracija
Ilustracija (Foto: Shutterstock)

Potrebno je razlikovati recesiju od krize. Jedno je faza u poslovnom ciklusu, drugo je iznenadan slom privrednih aktivnosti. Recesija ne vodi krizi i ne najavljuje je. Po prirodi stvari kriza nije predvidljiva, bar istorijski posmatrano, dok su simptomi recesije relativno lako uočljivi i stoga je i sama recesija predvidljiva (što ne znači i da će biti predviđena). U čemu je razlika?

Ne bi se moglo reći da postoji saglasnost o tome zašto privredna aktivnost prolazi kroz cikluse ubrzanog rasta i recesije. Deskriptivno rečeno, domaćinstva, poslovni ljudi i privredne vlasti donose prociklične odluke. Kada su vremena dobra, troši se i ulaže, a kada nisu dobra, štedi se i odlaže. Vlasti obično teže da dodatno pridobiju javnost povećanom potrošnjom kada privreda buja, računajući da će, ako se klima promeni, mere štednje i sve druge, a nepopularne pasti u nadležnost opoziciji kada dođe na vlast. Preduzetnici, opet, teže da u dobra vremena ulažu u poslove s povećanom rizičnošću jer raspolažu sredstvima. I postaju oprezniji nego što je opravdano kada su vremena rđava.

Ostaje centralna banka i njena monetarna politika, čiji je zadatak da deluje protivciklično i stoga stabilizaciono. Naravno, pomogla bi i odgovarajuća fiskalna politika - veća potrošnja u recesiji, a štednja kada privreda buja ali to je obično politički neprivlačno.
Šta dovodi do recesije? Ne bi se moglo reći da su sve recesije iste, tj. da do njih dolazi uvek iz istih razloga. Sadašnja kretanja u svetskoj privredi su, zapravo, sasvim dobar primer kako se obično ulazi u recesiju. Imamo povećani protekcionizam, neusaglašene privredne politike u različitim zemljama i tehnološke promene u značajnim industrijama, na primer u proizvodnji automobila. To donosi neizvesnost, koja podstiče štednju i tako pogoršanje uslova vodi opreznijim očekivanjima, što je upravo to prociklično ponašanje.

Povećava li rizik recesije izglede da će doći do krize? Obično se misli na poslednju krizu kroz koju smo prošli. Dakle, gleda se kako stoje stvari sa dugovima - javnim, privatnim, stranim - i ceni da li bi trebalo očekivati finansijsku krizu. Neki posebno prate kretanja na tržištima nekretnina jer eventualna epidemija bankrotstava može da ugrozi bankarski sistem. Dakle, gleda se postoje li simptomi za koje se smatra da su bili indikativni za izbijanje i trajanje poslednje krize, one iz 2008-2009. No, visina zaduženosti nije neki valjan indikator da bi mogla da izbije kriza. Šta je, uostalom, finansijska kriza? Da banke mogu da se suoče s problemima likvidnosti nije, naravno, nepoznato jer uostalom zbog toga postoje centralne banke. Posle izbijanja krize 2008. centralne banke su bile spremne da komercijalnim bankama obezbede bilo koji iznos potrebne likvidnosti. Problem je kada se finansijski sektor, banke pre svega, suočava sa nesolventnošću. Tada je potrebno ono što je učinjeno u SAD, a nedovoljno efikasno u Evropskoj monetarnoj uniji, a to je brz i odlučan postupak čišćenja bankarskih knjiga i konsolidacija bankarskog sistema. Tu štampanje novca, da se izrazim kolokvijalno, ne pomaže. Zašto dolazi do nesolventnosti ne tek pojedinih banaka već čitavog sistema? Ili, drukčije rečeno, kako od problema s likvidnošću može da dođe do problema sa nesolventnošću, i to u bankarskom sistemu u celini? Šta generalizuje ili čini problem sistemskim?

Ako se posmatraju krize od one s kraja 70-ih i početka 80-ih godina prošlog veka, pa potom azijska kriza pred kraj veka i, konačno, poslednja iz 2008, svima je prethodila promena monetarnog režima ili najava promene. Pod tim podrazumevam značajnu promenu nivoa kamatne stope. Da ne bih išao dalje u istoriju, uzmimo sadašnje stanje stvari. Centralne banke u Vašingtonu i Frankfurtu pre svega nisu u lagodnom položaju s kamatnim stopama koje su značajno ispod onih s kojima bi mogle da vode konvencionalnu monetarnu politiku. Recimo da bi to bilo negde oko četiri odsto, a ne negde između nule i dva odsto. I zaista, američka centralna banka je počela da menja monetarni režim s ciljem da dođe do više kamatne stope. I od toga je odustala. Uzmimo, međutim, da nije. Tada bi bilo potrebno da se restrukturiraju mnogi dugovi jer bi, sasvim nezavisno od toga koliki su, pretili ne samo da ugroze likvidnost dužnika već i solventnost kreditora. Te bi promenjeni uslovi novčane likvidnosti doveli do nesolventnosti u privredama, a to je već krizna pojava. Tako posmatrano, recesiona kretanja zapravo teraju centralne banke da nikako ne otežavaju probleme s likvidnošću, koji će se neminovno pojaviti. Kao i da veoma pažljivo izbegavaju da bilo kome otežavaju finansijsko stanje i izglede kako se ne bi pokrenula lavina bankrotstava. Tako da ne bi trebalo očekivati da će se iz recesije izroditi kriza.

(novimagazin.rs)


Najčitanije iz sekcije Kolumne