Pitaju čemu služi bojkot... a čemu služe ovakvi izbori? - Vijesti.me
BALKAN

Pitaju čemu služi bojkot... a čemu služe ovakvi izbori?

Iako se famozni razgovori vlasti i opozicije i dalje odigravaju na Fakultetu političkih nauka sa ciljem da se uspostavi kakav-takav dijalog o izbornim uslovima, već ih je napustio čitav niz opozicionara

Aleksandar Vučić
Aleksandar Vučić (Foto: Beta)

Srpska vlast nije načinila ni najmanji ustupak, Vučić je rekao „sikter“, pa ipak se dio opozicije dovija kako da opravda učešće na izborima sljedeće godine

Sećamo se da je u februaru, u jeku protesta protiv režima Aleksandra Vučića, opozicija potpisala takozvani „Sporazum s narodom“ u kojem se obavezala na bojkot izbora ukoliko se ne stvore regularni uslovi. Sećamo se i avgustovskog objavljivanja 42 preporuke stručnog tima za fer izborne uslove. Opozicija je to proglasila za „crvenu liniju“ - ili će vlast ispuniti preporuke ili ništa od izbora.

Sećamo se i da su predstavnici vlasti u više navrata odbacili sve predloge i preporuke kao „budalaštine“, „farsu“ i „smejuriju“, a nije izostalo ni predsedničko „Sikter, nema ništa od toga“.

Dakle, opozicija se sprema za bojkot parlamentarnih i lokalnih izbora naredne godine?

Ne baš, i ne svi.

Iako se famozni razgovori vlasti i opozicije i dalje odigravaju na Fakultetu političkih nauka sa ciljem da se uspostavi kakav-takav dijalog o izbornim uslovima, već ih je napustio čitav niz opozicionara. Od preostalih učesnika počeli su da dopiru pomirljivi tonovi koji stidljivo sugerišu da je Sporazum s narodom možda potpisan nevidljivim mastilom i da su crvene linije vrlo porozne.

Nova stranka je lansirala vest da je vlast navodno pristala da pozove misiju OEBS-a da posmatra izbore, i najavila da će - ukoliko se to ostvari - pozvati opoziciju da učestvuje na izborima. Lider Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović se, u svom maniru, već danima po društvenim mrežama raspituje šta se to radi tokom bojkota i šta nakon njega. Demokratska stranka Srbije najavila je da će odluku doneti nakon što izbori budu raspisani, ali takođe smatra da Vučića treba skidati „etapno“, što u prevodu znači da će učestvovati na izborima ali im je neprijatno da istrče s tim prvi.

Razmotrimo dovođenje misije OEBS-a kao argument za učešće na izborima. Bezbroj puta je ponovljeno da vlast ima čvrstu spoljnopolitičku podršku dok traje rešavanje pitanja Kosova, tako da u teoriji ima smisla internacionalizovati problem autokratske vladavine koja je u suprotnosti sa vladavinom prava i osnovama demokratije do tačke u kojoj će tolerisanje takvog partnera postati previše neprijatno za EU.

Problem je u tome što misija OEBS-a ima na to uticaj koliko i na migracije pacifičkog lososa. Naime, ta organizacija je posmatrala sve parlamentarne i predsedničke izbore u Srbiji od pada Miloševića do danas. U vreme izbora nas poseti njihova mala delegacija, obiđe par izbornih mesta, sačini uopšten izveštaj na tridesetak strana, navede preporuke šta može da se poboljša, izgrli se sa svima i ode.
To nije nikakva kontrola izbornog procesa nego birokratski ritual. Tužan deo priče je da to vrlo dobro zna i Zoran Živković, ali ga to ne sprečava da dolazak OEBS-a najavljuje kao nešto suštinski važno, iako je reč samo o jeftinom traženju uporišta za izlazak na izbore.
Šta ćemo sa raspitivanjem čemu služi bojkot, kako se to radi i šta ćemo posle njega?

Uvaljivanje mikrofona građanima - bez obzira da li to radi vlast ili opozicija - suštinska je zamena teza. Nije posao građana da smišljaju političke platforme. Upravo suprotno, jedna od funkcija stranaka je prepoznavanje potreba i interesa građana, i nuđenje predloga za njihovo ostvarivanje.

Političku opciju koje se pasivno-agresivno okreće ka publici, širi ruke i viče: „Evo vi mi recite kako ovo da rešimo!“ već imamo na vlasti. Jedina svrha retoričkih pitanja je uvaljivanje odgovornosti građanima kad stvari postanu neprijatne. Vučić to radi s Kosovom, opozicija sa bojkotom, ali suština je ista.

Na pitanje „šta raditi tokom bojkota“ i „šta nakon bojkota“ jedini validan odgovor je kontrapitanje: a šta raditi tokom kampanje u kojoj vlast ima neograničene resurse, i šta kad vas zahvaljujući tome ponovo potuče do nogu? Šta radite kad ne postoji transparentno finansiranje kampanje? Šta kad vam lidera proglase kriminalcem, narkomanom i ubicom? Šta kad vam premlate ljude koji lepe plakate ili čuvaju biračku kutiju? Šta ako ostanete ispod cenzusa? Šta ako ga pređete?

Ako stranački lideri traže od birača da im planiraju kampanju za bojkot ne bi li se odlučili da u njega stupe, u najmanju ruku je pošteno da najpre odgovore na sva ta pitanja. Ovako zvuči kao da za varijantu s izlaskom na izbore imaju plan, a sa bojkotom odjednom ne znaju šta se radi pa je potrebno da im se to do tančina razradi.
Poput Miloševićevog režima, i sadašnja vlast će biti srušena na izborima. Međutim, izbori nisu gitara na kojoj se drnda dok se ne nauče akordi. Budući da vlast nije napravila nikakve ustupke u smeru ravnopravnijeg učešća u izbornoj kampanji i da se spoljnopolitičke okolnosti nisu menjale, sasvim je očekivano da bismo gledali još jednu izuzetno prljavu kampanju koja bi se završila novom ubedljivom pobedom SNS.

Opozicione partije, bez obzira na to da li bi prešle cenzus ili ne, ne bi uspele da ostvare rezultat kojim bi destabilizovale vladajuću koaliciju i ostalo bi im samo da se bave sobom. Eventualne promene lidera bile bi kozmetičkog karaktera, a one stranke koje ne bi učinile ni to doživele bi dalju eroziju legitimiteta.

Takav scenario gledamo poslednjih sedam godina i on je potpuno u funkciji održavanja statusa kvo zato što iznova dokazuje slabost, razjedinjenost i bezidejnost opozicije, a Vrhovnom Vođi pruža priliku da im trijumfalno tancuje po grobu.

Zbog čega bi onda bilo koja opoziciona partija htela da učestvuje na izborima? Odgovor je lak: linija manjeg otpora.

Bojkot vodi sigurnom gubitku mrve privilegija i izvora finansiranja. Šalje lošu poruku Briselu i Vašingtonu da neko ne želi da se igra stabilokratije te da nije poželjan naslednik kada trenutni autokrata potpiše sporazum s Kosovom. Bojkot uz to obavezuje stranke da rade na daljem produbljavanju političke krize do tačke u kojoj nešto mora da se promeni. To su neistražene i možda opasne vode u koje karijeristi ne vole da zalaze.

Umesto toga, daleko je lakše pokušati da se privuče deo okeana nezadovoljnika i nadati se cenzusu. Bolja vremena se lakše čekaju na državnom budžetu ili poslaničkoj grupi prijateljstva s nekom egzotičnom zemljom.

(Deutsche Welle)


Najčitanije iz sekcije Kolumne