Moskovski rad sa medijima je utemeljen na laži. Arhitekta tog sistema je Putiov poverenik i bivši vicepremijer Vladislav Surkov. Bez njega se Putin pa skoro i ne pojavljuje u javnosti.
U SSSR su svi znali da su pod prismotrom. Svako odstupanje od oficijalno dopuštenog ponašanja bi izazivalo sumnju i bivalo najverovatnije kažnjeno. Po sopstevnom shvatanju, sovjetska država se nalazila u ratu skoro sa svima: starnim špijunima, klasnim neprijateljem, ljudima koji nose džins ili slušaju džez itd....Vladajuća ideologija režima nije bila nikakav marksizam-lenjinizam, nego sumnja i kukavičluk.
Od ranih 80-tih godina XX veka, pre nego što je na ruskom horizontu osvanula srbrna nit „Glasnosti“, ta mračna vremena nisu bila prisutnija nego danas. Zaštita društva od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja je ponovo postala zapovest dana. I stvarno: etos neprestane budnosti ima centralni značaj za održavanje visokih procenata podrške naroda predsedniku Vladimiru Putinu. A glavnu ulogu pri kreiranju neophodne društevne atmosfere ima Vladislav Surkov.
Nekadašnji šef Putinovog štaba je od 2011. do 2013. bio vicepremijer Rusije. Danas je službeno Putinov savetnik za spoljno-politička pitanja, a realno glavni agitpropovac režima. Drže ga i za tvorca sistema „usmeravane demokratije“ u Rusiji, a smatraju ga i centralnim čovekom za organizaciju otcepljenja Abhazije i Južne Osetije od Gruzije. U poslednje vreme upravlja iz pozadine invazijom Rusije na Ukrajinu, kao što je upravljao i aneksijom Krima, a pri svemu potpiruje vatrenu medijsku kampanju, ne bi li za sve ove akcije dobio neograničenu podršku javnosti. Što mu veoma uspeva.
Kult oko Putina podsjeća na kult oko Staljina
Surkov je glavni odgovorni za negovanje pro-putinovskog raspoloženja u zemlji, koje sve više poprima obrise kulta ličnosti oko Staljina. Surkov je čečenskog porekla i, kao i Staljin, obeležen je mentalitetom Kakvkaza: permanentno poteže sablju. Pod njegovim budnim okom se komunikaciona strategija Kremlja koncetrirala na samo jednu misao: Zapad hoće da uništi Putina.
U skladu sa tom mišlju, konflikt u Ukrajini je predstavljen kao obnova borbe protiv fašizma te odbranu pravog, istinitog, anti-zapadnog identiteta Rusije. Navodna ugroženost današnje Rusije je podcrtana 70-godišnjicom kraja II svetskog rata, pa su po celoj Moskvi, poput pečuraka posle kiše, bili nikli plakati koji su Ruse podsetili na žrtvu, koju su morali dati za pobedu u njemu.
Poput šefa Hitlerove propagande Gebelsa, ni Surkova istina ne zanima baš preterano puno. Jezgro svih poruka Kremlja su emocije, one su sveza između Putina i njegovog podaničkog naroda. Iz toga razloga je Surkov narodu Putina prodao kao inkarnaciju konzervativnih vrednosti, koji se ne odvaja od patrijarha Ruske crkve.
Činjenica da se isti taj tzv. konzervativac posle 30 godina braka posve nekonzervativno razveo od sopstvene žene, te da po slovu glasina sa jednom bivšom olimpijskom pobednicom ima više dece, ne zanima nikog. Kao ni mnoge druge, mnogo gadnije glasine.
Kampanja protiv homoseksualaca
Kampanjom protiv prava homoseksualca je Kremlj osigurao podršku crkve a rusko stanovništvo opomenuo da država budno vodi računa o njegovom privatnom životu.
Današnja ruska državna propaganda je savršeni miks strogog sovjetskog modela i metoda moderne. Nije bilo masovnih čistki niti velikih narodnih okupljanja. Istovemeno se vrši napad na zapadne vrednosti, ali robu sa Zapada svi rado trguju. Moćni automobil nemačke produkcije je deo ruske svakodnevice. No na njemu se često može pročitati zalepljena poruka: „Na Berlin !“ ili „Hvala dedi za pobedu i babi za municiju“.
Poslednjih 20 godina su Rusi mogli bez ograničavanja da putuju u inostranstvo. Danas je dobar deo njih spreman da se odrekne tog prava. A prošlog meseca je Kremlj i opomenuo građane Rusije da SAD prave „lov“ na Ruse po inostranstvu.
Pojedini Rusi su stvarno bili uhapšeni i izručeni SAD: npr. trgovac oružjem Viktor Bout, koga optužuju da je teroriste snabdevao oružjem. Ili Vladimir Drinkman, haker, koga optužuje da je milione pokrao sa kreditnih kartica. Obični ruski građani nisu izloženi nikakvoj realnoj opasnosti, ali i uprkos tome, propagandna kampanja Surkova pokazuje jasne rezultate.
Sulude tvrdnje propagandista SSSR, poput one da će ruska privreda u najbrže vreme preteći zapadnu, su kod Surkova zamenjene jednim centralnim osećajem: strahom. Pa im on sugeriše da šta god oni mislili o činjenici da je ruski BDP ove godine niži za 3,8% a inflacija 15% da će im još puno gore biti bez Putina.
I Rusi mu veruju. Pre nekoliko godina se svaki deseti Rus na reveru nosio belu lentu, kao simbol protesta protiv Putina. Danas imate osećaj da svaki treći Rus po ulici hoda sa Geogrijevskom na grudima, simbolom patriotizma i vernosti Kremlju. A ko se na ulici pojavi bez Georgijevske, može da računa sa tim da će biti upitan - i to ne baš posve ljubazno- šta je razlog za nenošenje.
To je vrlo lukava i uspevajuća strategija marginalozovanja ljudi drugačijeg mišljenja, koja ostavlja utisak skoro stoprocentne podrške režimu. Toliko se daleko doguralo u tome, da sam pri poslednjem boravku u Moskvi srela jednu opersku pevačicu, koja je na svoj beli mercedes zalepila jednu majušnu Gerogijevsku lentu: iako ne podržava Putina, al za zlu ne trebalo.
Upravo ovakve male kapitulacije su suština uspeha sistema Surkova. Građani, koji nemaju ništa sa Putinom, da bi se zaštitili grade kulturu konformiteta. U zemljama, u kojima se slobodno mišljenje guši, posve je irelevantno da li je vernost građana sistemu autentična ili nije. Kad režim uspe da javni život i lični izraz pretvori u teatar, onda više nema razlike između pozorišta i stvarnosti. To su i Gebels i Surkov veoma dobro shvatili.
Autorka je profesor intenernacionalne politike na univerzitetu u Njujorku, praunuka Nikite Hruščova, predsednika SSSR
Prevod: Mirko Vuletić
Bonus video:
