BITEF: DRUGI DIO

Strah jede dušu

Ovogodiđšnji BITEF od početka do kraja uspijeva u svojoj namjeri da afirmiše tezu da je moguće početi ljubav ispočetka i afirmisati je kao političku kategoriju
939 pregleda 0 komentar(a)
“Ali: strah jede dušu”, Foto: Bitef
“Ali: strah jede dušu”, Foto: Bitef

(Specijalno za ART Vijesti)

Prvi performans koji koji gledamo u Luci Beograd je „Nemoralne priče I deo: Kuća Majka“ u izvođenju Fije Menar.

Fija Menar, a ona dolazi iz polja plesa i polja cirkuske umetnosti, što je neobično važno, obzirom kako artikulisano i bez reči na sceni pokazuje sopstvenu moć. Ona vas od samog izlaska na scenu vodi kroz priču kao saučesnika.

Elem, Fija Menar u jednom kostimu distopijske heroine, nekoj vrsti blejdranerovskog retrofuturizma stupa na scenu - jasno je da je svet kojem pripada distopijski, da je sama, da života oko nje gotovo da nema i da je odlučna da sama podigne kuću. To je sve jasno njenim izlaskom na gotovo praznu scenu na kojoj je samo karton koji čeka da se pretvori u kuću. Oko sat vremena ona pred nama postavlja kuću i uvlači gledaoca (omaška htela sam da napišem - glumca) u tu napetu igru: mi dišemo sa njom i strepimo hoće li uspeti.

Najzad mešavinom odlučnosti i veštine - ona uspeva i kuća je pred nama.

Ona proseca duge prozore unutra kuće i na taj način - spolja dobija stubove i pred nama iskrsava Partenon. U kolevci smo dakle evropske civilizacije.

And... the next thing we know - počinje da pada kiša na našu kuću i u poslednjoj trećini predstave dok Fija Menar čuči pored kuće koju je mukom izgradila mi gledamo kako se kuća pod naletom kiše pretvara u ništa - nestaje pred našim očima.

Ovo je poema bez reči, koja vas kao empatu upućuje na jedno putovanje, introspektivno, upravo van prostora koji je klasično teatarski, kako bi doživljaj bio još autentičniji, pogotovo što je to luka a luka je uvek simbol bekstva i dolaska. Kako je kome drago. Fija Menar igra tako da kroz vas provlači jedan dugački i snažni krik provodi vas kroz užas da bi vam na kraju pokazala da imate nebo pred vama. I da se može početi ispočetka. Ako ćemo o ljubavi.

Samo vrlo promišljen, iskren, jednako snažan koliko artikulisan stvaralac poput Fije Menar može da kreira tako snažan doživljaj i da od publike načini bez daljnjeg strastvene saučesnike.

Ali: Strah jede dušu, SNG DRAMA, Ljubljana

Predstavu režira Sebastian Horvat, dramaturg mu je Milan Marković, prema Fazbinderovom delu. Priča o Aliju, marokanskom emigrantu i jednoj Nemici u zrelim godinama koji ulaze u ljubavnu vezu i brak, sve to u Minhenu 1974-te i svim onim zastrašujućim osudama koje tu vezu prate naravno da je aktuelna danas, jer se prostire do savremenog trenutka kojem pripadamo i koji nam kazuje da ništa nismo naučili, glede ksenofobije i potrebe da se upozna Drugi.

Izuzetno intenzivna igra najore je što markira predstavu - već u prvom delu igra se i iz publike, mada granica scene i gledališta, uslovno rečeno postoji. U drugom delu Sebastian Horvat u potpunosti briše granicu između glumaca i publike, publika je izmešana sa glumcima. Na krevetu na kojem se gotovo doslovno dešava seks između Alija i konobarice - publika sedi.

Doživljaj igre je toliko neposredan, žestok i ličan da vas ne može mimoići. Horvatu je jasno da je Fazbinder kao čovek svoga vremena imao tezu da je revolucija prespora, da promenu valja buditi intenzivno i hitno - u njegovom slučaju buđenjem čula i smisla, bez obzira na žrtve (Bader- Majnhof budući savremenici i istomišljenici to čine oružjem) u oba slučaja dakle - promena je nužna, bez obzira na žrtve.

Tim predstave “Ali: Strah jede dušu’’ u potpunosti svestan vremena u kojem smo zatrpanog informacijama koje nam nisu potrebne, zatrpanog ponudom koja je tolika da nas čini ravnodušnim - proziva svoju publiku u vrlo konkretnoj biologiji kroz seks - tu vas bude i udaraju u stomak: “Ali: strah jede dušu“, završava u jednom nemom kriku koji se proteže od Fazbinderovog doba i biva nam isporučena da ga tako pobuđeni čujemo sada dok smo involvirani u predstavu do kraja i ne sedimo udobno na svojim mestima.

O mesu i betonu - koreografska instalacija, Anti status kvo plesne kompanije, Brazil

Brazilci nastavljaju započetu nit ono što nam “Ali: strah jede dušu” pokazuje kroz biologiju, Brazilci nam pokazuju sa dva kraka istog štapa: gađenjem sa jedne strane: jer svoju priču otvaraju zaronjeni u smeće koje trpaju u svoju garderobu, da bi na kraju potpuno nagi pozivali publiku na dodir. Usred smo pozorišta koje uzbuđuje u jednom diatečovanom svetu. I zahteva od vas - vaše vreme, vaše učešće i vašu pažnju.

Retke Ptice, kompanija Vuk za čoveka, Francuska

Ova predstava novog cirkusa izvedena je rafinirano, a vrlo snažno poput čiste poezije - kako je ljubav derivat kulture i nadgradnja implusa za razmnožavanjem pre svega, novi cirkus nas proziva u buđenju duha, inače ne bismo bili ništa doli životinje.

Ultima vez, Pozvani

Da bi se ovogodišnji Bitef zaokružio u performansu “Pozvani” koji pre svega poziva na saučesništvo i empatiju, na radostan zajednički doživljaj, uključuje neposredno raznorodne aktere uz muziku koja pobuđuje čula.

Ovogodišnji Bitef ako se vratimo na početak i prolog i performans ’’Remote Belgrade’’ koji vas poziva da se opomenete sopstvene smrtnosti, pre nego što bude kasno - bez daljnjeg - od početka do kraja uspeva u svojoj nameri da afirmiše tezu da je moguće početi ljubav ispočetka i afirmisati je kao političku kategoriju - ovo drugo Bitef uspeva samom činjenicom da se o njoj ovim putem javno diskutuje.

Osim toga da vas prozove u onom što poričete ili što je potpuno uspavano - da li je to intenzivno uzbuđenje tj. biologija ili empatija, kako god - nešto jeste sasvim izvesno. Tako da je ovo bio festival koji najpre one koji su na to pristali - pobuđuje. P.S. Posebno bih naglasila ljubaznost i efikasnost Bitefovog tima.

Preporučujemo za Vas