"Što se tiče naše revolucije i njene književnosti, oni još traju u živim protagonistima"

Susreti sa Dobricom Ćosićem: "Naša književnost je tragično nesavremena"

Kad mi se približio, poče gotovo da viče na mene: „Što si se uparadio!? Vi, mladi, ne treba da ste tako uštogljeni, ne treba da imitirate starije...“

4263 pregleda 4 komentar(a)
Ćosić, Foto: Vikipedija
Ćosić, Foto: Vikipedija

S Dobricom Ćosićem (1921-2014), susretao sam se više puta; najčešće davnih šezdesetih, kada sam, studirajući pravo, radio četiri godine u „Indexu“, listu studenata Novosadskog univerziteta, dugo vremena jednom od najuticajnijih listova u Vojvodini. Glavni urednik je bio pjesnik Pero Zubac a ja, kako je Zubac govorio, njegov najbolji novinar. (Što rekao Petar Prvi: „Nije stidno pohvalit se pravo“).

Imao sam dvadesetak godina, ali pozamašno novinarsko iskustvo. Već sam intervjuisao Veljka Petrovića, Petra Lubardu, Mihaila Lalića, Desanku Maksimović, Mila Milunovića, Jevrema Brkovića, Radonju Vešovića, Oskara Daviča, Milana Konjovića, Čeda Vukovića, Rista Stijovića, Branka Ćopića, Ćamila Sijarića, Dušana Kostića, Dušana Matića, Gustava Krkleca...

Proljeće se nadvilo nad Beogradom; Jednog junskog dana 1966. dogovorio sam s Dobricom Ćosićem da se nađemo u beogradskom „Mažestiku“. I: evo ga, tačno u zakazano vrijeme, u 13 časova. Vidim kako dolazi iz pravca Knez Mihailove ulice. Zajagrilo. Ja u odijelu, s kravatom, a on, Ćosić, u nekoj polo-majici. Kad mi se približio, poče gotovo da viče na mene: „Što si se uparadio!? Vi, mladi, ne treba da ste tako uštogljeni, ne treba da imitirate starije...“ Bilo je to vrijeme kada su i studenti mogli sašiti odijela, pa i kod čuvenog krojača Kadrije čija se radnja nalazila tik uz „Mažestik“.

Pisac na „Galebu“

Tada Ćosić još nije bio „otac nacije“; još je u njemu tinjao politički komesar Rasinskog partizanskog odreda...

Početkom 1961. godine, s „Galebom“, školskim brodom Jugoslovenske ratne monarice, Tito kreće na „put mira“, u posjetu novooslobođenim zemljama zapadne i sjeverne Afrike. U zvaničnoj delegaciji pored Tita bili su Lazar Koliševski, predsjednik Narodnog sobranja Makedonije, Veljko Mićunović, državni podsekretar za inostrane poslove, Dobrica Ćosić, pisac i Leo Mates, generalni sekretar predsjednika Republike. Putovanje je trajalo gotovo dva mjeseca. To je, u stvari, bila priprema za Konferenciju šefova država i vlada neangažovanih zemalja, koja će se održati u Beogradu od 1. do 6. septembra 1961.

Tito se rado družio s umjetnicima. Na daleka putovanja vodio je i Miroslava Krležu.

Ali, plovidba Atlantskim okeanom nije lako pala Dobrici Ćosiću. Rođen u Velikoj Drenovi kod Trstenika, vjerovatno nikada tako dugo nije putovao brodom, pa je katkad nervozno šetkao po palubi „Galeba“, zamišljen, zurio u okean.

U knjizi „Jovanka“, autora Nataše Marković i Dragana Vlahovića, zabilježen je Ćosićev kratki dijalog s Titom. U pogodnom trenutku upitao je Maršala: - Druže Tito, zašto ste Vi mene pozvali u ovu delegaciju i kakvu ste mi ulogu namenili? Ako ste mislili da sa ovog puta napišem knjigu, zamolio bih Vas da to ne očekujete; ja sam prozni pisac, nemam dara za putopise - kazao je Dobrica. Ćosić se sjeća da je ova njegova izjava pomalo iznenadila Tita. Pogotovo Jovanka nije krila iznenađenje. Ali, Tito je - veli Ćosić - bio inteligentan čovek, umeo je da vlada situacijom i ljudima.

- Slušajte, vi ste ugledan pisac i komunist - uzvratio je Tito Ćosiću. - Želio sam da idete na ovaj put i niste jedini koji će ići na slična putovanja. Vaša je stvar hoćete li ili nećete o tome pisati...

Ćosiću je laknulo jer je tako regulisao svoj status u delegaciji. Od tada se, kaže, osjećao kao posmatrač...

Put je bio težak; katkad mučan. U vođstvu delegacije došlo je do oštrih političkih sukoba. S jedne strane Tito, a s druge, Lazar Koliševski i Veljko Mićunovoić. Međutim, Blažo Jovanović je bio u toku situacije i kada je „Galeb“ u povratku iz Afrike ušao u crnogorske vode, poslao je depešu Titu da li može da sretne „Galeb“. Tito je odobrio, brod se zaustavio na otvorenom moru.

Na „Galeb“ su se popeli Blažo Jovanović, Andro Mugoša, Nikola Kovačević i drugi crnogorski funkcioneri, donoseći pečene jaganjce, crmničko vino, lozovaču, njeguški sir, pršutu i ostale crnogorske đakonije. Nastalo je veselje; pjesma; atmosfera se popravila; izgrlili su se, izljubili. Tito je rekao: „Ma ovako treba, a ne kao za vrijeme dosadašnje plovidbe, kao da smo ratovali jedan protiv drugog!“

Očigledno, nije prvi put da Crnogorci „spasavaju situaciju“.

„Galeb“ je, zatim, nastavio plovidbu prema Puli đe je Titu i delegaciji priređen veličanstveni doček.

Roman bez nagrade

Nijesam Ćosića baš puno čitao. Ni „Korene“, ni „Deobe“, ali jesam njegov prvjenac, kultni roman „Daleko je sunce“, koji je doživio veliki uspjeh; preveden je u mnogim zemljama, hvaljen, ali nikad ovjenčan nekom književnom nagradom!?

- Da. „Daleko je sunce“ nije dobilo nikakvu književnu nagradu. I to je sreća za tu knjigu. To je i pravedno. Taj mali, uporni partizan naše književnosti i moj hranitelj, vrši svoju dužnost bez ordenja, pompe i eseja - kazuje mi u jednom dahu Dobrica Ćosić.

- Putuje po školama, selima, graničarskim karaulama; putuje isključivo vozovima, kamionima i volovskim kolima, nikad avionima i mercedesima; živi sa decom, seljacima, radnicima i vojnicima; najradije boravi u nerazvijenim krajevima i pasivnim opštinama; svi su mu prijatelji bivši partizani i borci. U odgovarajućim sezonama pečalbario je po belom svetu od Vladivostoka do Mediterana. Te tako do ovih dana ima po svetu, valjda, oko milion i petstotina hiljada primeraka „Daleko je sunce“. A ja sam, priznajem Vam, vrlo ponosan što tu knjigu ljudi ne časte nikakvim drugim nagradama, sem čitanja i kratkih razgovora sa Gvozdenom i Pavlom, Učom, Jeftom i Vukom...

Između umjetnosti i stvarnosti

Govori tiho, kao da čita. Katkad mu pramen kose padne na čelo, a on ga blagim pokretom ruke podigne nastavljajući razgovor.

Pričamo o revoluciji; jesu li teme iscrpljene; da li je način interpretiranja sadržaja ovih tema adekvatno obrađen; na koji način nije govoreno a moglo bi se govoriti o revoluciji?

- Ako mislite na revoluciju u njenoj ratnoj etapi, ako, dakle, mislite na Narodnooslobodilačku borbu, ja sam uveren da je napisano dosta darovitih, istinitih, časnih knjiga. Te dobre knjige napisali su i književnici i ljudi koji to profesionalno nisu. Istorijski gledano nije nijedno doba u istoriji naših naroda dobilo toliko adekvatan odraz u književnosti, kao što je dobilo doba Narodnooslobodilačkog rata - kategoričan je Ćosić.

- A zar je to mala stvar za istoriju i kulturu jedne zemlje i u ovakvom svetu i u ovakvim uslovima postojanja? Naravno, jedno veliko vreme, sa ljudima divovima hrabrosti, morala i vizija i goroganima zla, izdaje i kratkih pameti, jedna velika mena sudbina i kretanja novim smerovima, teško će ikad i igde u književnosti biti „adekvatno obrađeno“. „Rat i mir“ nije napisao savremenik Kutuzovljev i Napoleonov. Mi, njihovi potomci, skloni smo verovanju da je „Rat i mir“ „književni adekvat“ Napoleonovog vojevanja na Rusiju i Rusije u tim godinama. Kao pisac, ja sam siguran da savremenici Kutuzovljevi i Napoleonovi, nikako ne bi priznali Tolstoju da je „verno odrazio svoje doba“. Taj nesporazum između umetnosti i stvarnosti, po mom uverenju je večan i imanentan biću umetnosti i stvarnosti. To je dobro i za umetnost i za „objektivnu stvarnost“.

A naša revolucija?

- Što se, pak tiče naše revolucije i njene književnosti, oni još traju u živim protagonistima pa imamo razloga da verujemo da će se još stvoriti mnogo najrazličitijih knjiga sa revolucionarnom tematikom. Ako treba nešto želeti od naše književnosti, onda su to svakako knjige sa poratnom i „mirnodopskom“ tematikom. U tom pogledu, naša književnost je tragično i opasno nesavremena. Ukoliko se idućih godina naša književnost sadržinski ne osavremeni, i ljudski, moralno, psihološki, životno ne aktuelizuje, ona će biti sasvim malo potrebna ljudima svojih jezika; biće u najboljem slučaju samo teret deci, školska lektira; biće nacionalno-istorijska kategorija.

O „realistima“ i „modernistima“

Razgovaramo i o književnim pokretima u nas, „modernizmu“ i „realizmu“. Da li se raspadaju oba, ili, koji više?

- Kad savremenici istorijski uopštavaju svoje doba oni i kad žele da su objektivni, najčešće pogreše. To se, čini mi se, događa i nekim našim istoričarima književnosti i njenim teoretičarima. Ne pretendujući na „naučno-istorijsku objektivnost“, kad razmišljam o našim književnim pokretima „modernizmu“ i „realizmu“, nastalim u početnoj fazi demokratizacije našeg društva i kulture, nastalih u eri radikalne i revolucionarne negacije staljinističkih shvatanja i staljinističkih sadržaja u kulturi jugoslovenskog društva, nastalih na sukobu dva osnovna ideološka opredjeljenja naše kulture - sloboda stvaralaštva i demokratizacija kulture ili dogmatika „socijalističkog realizma“ i „realizma“ sa odgovarajućim birokratsko-administrativnim atributima rukovođenja kulturnim i umetničkim stvaralaštvom - onda, mislim, imamo više razloga i prava da zaključimo da se ideološki „raspao“ upravo pokret „realizma“.

A „modernizam“ kao idejni pokret u književnosti i umetnosti, posle donošenja programa SKJ, nije više imao nikakvih stvarnih društvenih razloga da postoji onakav kakav je raznorodan i necelovit u svakom pogledi postojao. Molim vas, nemojte me razumeti da kfalifikacijama „raspao“ i „društveno pobedio“ želim da vrednujem pisce „realiste“ i „moderniste“ kao današnje društveno-političke ličnosti, niti pak time vrednujem njihovo književno i umetničko stvaralaštvo. Želim samo da kažem: idejna, ideološka suština našeg „realizma“ pedesetih godina bila je uglavnom društveno konzervativna po nečemu i retrogradna u svom dogmatskom doktrinarstvu, i nju je prosto prevazišao naš društveni i kulturni razvitak i ideološki razvoj Saveza komunista. Ovim, takođe, nikako nisam želeo da kažem da su svi „modernisti“ bili revolucionarniji i progresivniji od „realista“. I u jednom i u drugom pokretu bilo je nedarovitih satrapa, književnih manekena, političkih nakupaca i prekupaca. Pa se na obema stranama raspalo sve ono što je i zaslužilo da se raspadne, a traje i trajeće, kao i uvek samo ono što je stvaralačko i moćno. Sklon sam uverenju: u našoj savremenoj kulturi i oko nje postoje idejni i moralni imperativi da nastane jedan novi, revolucionarni, antikomformistički književni pokret. Ako ga narednih godina ne stvore, mladi, pre vremena ostariće i sebi i nama...

Podsjećam Ćosića na naš raniji razgovor kada mi je rekao da piše knjigu koju bi mogao napisati i Amerikanac i Rus i Jugosloven... Knjigu za koju neki tvrde da se neće čitati dok joj drugi proriču blistavu budućnost?

- Knjigu koju sam dao u štampu i koja će uskoro izići u izdanju „Prosvete“ nazvao sam „Bajka“ - kaže Ćosić. - Ali o čemu se priča u „Bajkama“ još je rano govoriti. I bolje da to čine drugi nego ja.

U te dane već se govorkalo o prevaziđenosti organizacija književnika koja po nekim mišljenjima na izvjestan način doprinosi nesređenom stanju među našim književnicima. - Više nema smisla o tome govoriti - kazao mi je Dobrica Ćosić. - Pisci su se organizovali onako kako su hteli da se organizuju i po Statutu koga su sami sačinili. Očegledno je da im postojeća organizacija odgovara i koristi. I još je očiglednije da to odgovara i jugoslovenskom društveno-političkom sistemu. A mene se cela ta stvar ne tiče, jer niti ću ikad biti član postojeće organizacije književnika, niti ću u ovim danima stvarati novu i drugu književničku organizaciju.

Pismo predsjednika republike

Dobrici Ćosiću uručena je 1990. na Cetinju Njegoševa nagrada za troknjižje „Vreme zla“. Dvije godine kasnije izabran je za predsjednika Savezne Republike Jugoslavije, zemlje koju je poslanik u crnogorskom parlamentu Miodrag Iličković redovno nazivao provizorijumom...

Razgovor s Ćosićem objavio sam u mojoj knjizi „Neki naši dani“, štampanoj 1992. u Titogradu, koju mi je pod naslovom „Slike i istine vremena“, recenzirao crnogorski sveznadar, teatrolog, filmolog, glavni urednik Enciklopedije Crne Gore, lucidni Ratko Đurović. Poslao sam Ćosiću primjerak moje knjige „Neki naši dani“.

On mi je u pismu, datiranom iz Beograda 14. decembra 1992. odgovorio: Gospodine Vukoviću,

Zahvaljujem Vam se na knjizi koju ste mi poslali i podsećanju na naš davni susret i razgovor.

Knjigu ću sa zadovoljstvom pročitati čim mi sadašnje obaveze omoguće. S poštovanjem, Dobrica Ćosić

foto: Privatna arhiva

Dok sam bio glavni i odgovorni urednik Novinske agencije Tanjug, svratio bih katkad i u restoran „Kolarac“ u Knez Mihailovoj ulici. Jednog jesenjeg dana 2004. zatekao sam u „Kolarcu“ Dobricu Ćosića. Sjedio je s Natašom Marković, novinarkom, književnicom, mojom prijateljicom, vlasnicom beogradske Izdavačke kuće „Plavi jahač“.

Umro je u Beogradu 2014.

Preporučujemo za Vas