Posao cvjeta u polu-legalnoj industriji već napisanih naučnih radova. Cijena? Sitnica! Za recimo dvije hiljade eura, stiže se do lažne master-teze ili doktorske disertacije - pokazalo je jedno istraživanje u regionu. Igoru nije bilo teško ući u trag. Njegove usluge kao dobro isprofilisanog makedonskog autora diplomskih teza reklamiraju su svuda po internetu i novinama.
„To je legitiman posao“, kaže on u telefonskom razgovoru dok se cjenjkamo oko master-teze iz intenzivne medicinske njege – oko četiri eura po stranici, u zavisnosti od kompleksnosti materije. Igor procjenjuje da može završi rad od sto stranica za oko mjesec dana. „Da je to kriminal, ne bih se usudio da to uradim ni za deset godina“, kaže, „ja sam porodičan čovjek“.
Igor – koji tvrdi da je pomogao desetinama ljudi koji sada rade u velikim kompanijama, pa čak i vladama da dobiju zvanje magistra ili doktora – samo je jedan od stotina prodavaca diploma na marginama akademske zajednice u Makedoniji i Bosni i Hercegovini, dvijema siromašnim i korumpiranim državama bivše Jugoslavije.
I dok je nedozvoljena trgovina takvim dokumentima veliki posao širom Balkana, stručnjaci kažu da se Makedonija i BiH više nego druge zemlje prave da ne vide lažno stečene diplome. Prekogranično istraživanje novinara u Makedoniji i Bosni i Hercegovini pokazalo je da postoji visokoorganizovani i efikasni sistem prodaje sumnjivih diploma, pri čemu se koriste rupe u zakonu, tromost države i institucija, saučesništvo akademskog osoblja i – rastuća potražnju studenata koji nisu voljni ili sposobni da taj posao obave sami.
Skrivanje u rupama u zakonu
Lako je vidjeti zašto je potražnja velika, kada pisanje master-teze košta manje od torbice sa potpisom nekog dizajnera i kada doktorat možete da kupite za cijenu manju od polovnog automobila. „Ne brinite“, uvjerava nas Igor nakon našeg pitanja o mogućim nevoljama, „niko neće da te uhvati jer ćeš da naučiš rad i na njemu će da piše tvoje ime. Zato ne brini uopšte, ovo nije krivično djelo.“
„Što prije prihvatiš uslove, prije ćemo da završimo“, kaže i dodaje da mu treba sav novac prije nego počne da piše. Nijesmo dogovorili posao, ali razgovor sa trgovcima poput Igora daje uvid u detalje oko mehanizama trgovine. Iva, još jedna osoba koja piše diplomske radove koju smo kontaktirali preko njenog onlajn-servisa za oglašavanje, ponudila se da napiše master-tezu iz marketinga za oko 150 eura. „Biće gotov za dvije, možda tri nedjelje najkasnije“, kaže ona u telefonskom razgovoru.
„Često dobijamo narudžbine za teze iz ekonomije tako da znamo šta treba da se radi. Pobrinućemo se da prođete i rad neće biti plagijat. Imaće svoju osnovu. Istraživanje će biti originalno. U pripremu uključujemo profesionalce iz te oblasti“. Profesionalce? – pitam. „Mislim na profesore“, kaže ona, ne želeći da otkrije nikakva imena.
Obaranje cijena u Bosni i Hercegovini
Mnogi internet-oglasi u Bosni i Hercegovini koji nude prodaju teza po niskim cijenama dolaze sa garancijom: tekst je original i rad će proći test na plagijat. Propisi o plagijarizmu na svim nivoima vlasti u BiH, zbog nedostatka zakona, ostavljeni su obrazovnim institucijama da se njima bave pojedinačno. U praksi, većina univerziteta nema striktna pravila o plagijatima. Najbolji univerzitet u toj državi, onaj u Sarajevu, nema načina kako da provjeri da li je neki rad original i koje su sankcije za plagijat.
Za profesora sarajevskog univerziteta Marija Hiberta, to nije nikakvo iznenađenje. „Sve je danas na tržištu tako da time nisam nimalo iznenađen“, kaže Hibert, autor priručnika o plagijarizmu za Univerzitet u Sarajevu. Sa kompleksnim obrazovnim sistemom, nedostatkom transparentnosti i visokim nivoom korupcije, vlasti nemaju načina da se bore protiv tog problema. Inače, Bosna i Hercegovina je jedna od rijetkih zemalja u Evropi koja nema ministarstvo obrazovanja na državnom nivou.
Bosna i Hercegovina ima oko 110.000 studenata – podaci su državne Agencije za statistiku. Sa populacijom od 3,6 miliona ljudi, ta balkanska zemlja ima najveći broj institucija za visoko obrazovanje – deset državnih i 37 privatnih. U Bijeljini, gradu na sjeveroistoku, u kojem živi oko 110.000 stanovnika, postoji deset različitih fakulteta gdje se može steći diploma iz ekonomije.
Proporcionalno tome, broj internet-oglasa koji nude sve vrste teza za novac, takođe je veliki. Na jednom od internet-oglasa tvrdi se da ponuđač ima „bogato i dugo iskustvo u pisanju teza“ za novac. Postoji i cjenovnik: eseji za osam eura, prezentacije za pet, a master-teze i doktorske disertacije od 25 do 75 eura.
Većina oglasa insistira na komunikaciji elektronskom poštom i garanciji privatnosti, ali nije rjetkost naći broj telefona u tim oglasima, iako su mnogi van funkcije. Neke koje smo dobili nijesu bili raspoloženi da razgovaraju, čak ni anonimno preko elektronskih pisama. Neki oglasi koji su izgledali više sofisticirani nego drugi, spremni su da kupcima garantuju kompletan kvalitet rada. Ko bi trebalo da provjerava da li je rad plagijat? – na to pitanje pola države još nema odgovor.
Siniša Aleksić iz Omarske u sjeverozapadnoj Bosni uhapšen je u martu 2010. godine na radnom mjestu u bolnici nedaleko od Banjaluke, samo dvadesetak dana nakon što je dobio posao doktora. Policija je posumnjala da je Aleksić, u to vrijeme 27-godišnjak, falsifikovao diplomu medicinskog fakulteta.
On se prijavio za posao za doktora sa svim neophodnim dokumentima. Mirko Stanetić, direktor Kliničkog centra Banjaluka, potvrdio je u to vrijeme za medije da su Aleksićevi papiri izgledali uredno pa ga je bolnica zato i angažovala na odjeljenju abdominalne hirurgije.
Njegove kolege tvrdile su da je Aleksić izgledao kao čovjek koji zna šta radi i da je samo pomagao, kao praktikant, doktorima u operacionoj sali. Njegovi baka i djeda rekli su medijima da je Siniša oduvijek sanjao da bude doktor. Završio je medicinsku školu i upisao medicinu 2002. Vrijedno je, kažu, studirao. Čak su proslavili njegovu diplomu!
Oni su među mnogima koji su bili šokirani kada je policija našla opremu za izradu diploma u Sinišinom stanu. Policija je tamo pronašla njegovu lažnu diplomu, ali ne i dokaze za izradu diploma za nekoga drugog osim za sebe.
Zdenka Krivokuća, dekanka Medicinskog fakulteta u Banjaluci, potvrdila je da je Aleksić počeo studije 2002. godine, ali da nije došao dalje od druge godine. Prestao je da se pojavljuje na fakultetu i 2009. godine zatražio je da bude ispisan.
Aleksić je u oktobru 2012. osuđen na osam mjeseci zatvora. Njegova kazna počela je u junu 2015. nakon konačne presude. Pušten je za Novu godinu. Šef banjalučke bolnice, Mirko Stanetić, rekao je 2010. da nije njegova dužnost ili dužnost bolnice da provjerava da li je diploma validna. „Nije naša dužnost niti bi ikada trebalo da bude“, rekao je Stanetić „Glasu Srpske“ 2010. godine.
Bosna i Hercegovina ima okvirni državni zakon o visokom obrazovanju, ali ne spominje plagijarizam nijednom. Većina propisa o visokom obrazovanju je na nižim nivoima vlasti, entitetima ili kantonima.
U jednom od dva entiteta, Republici Srpskoj, zakon spominje plagijarizam, ali ostavlja prostora za definisanje svakog instituciji pojedinačno. Nakon mjeseci pokušaja da dobijemo odgovor od Ministarstva prosvete i kulture Republike Srpske, nijesmo dobili informaciju o tome koliko institucija je regulisalo plagijate. U drugom entitetu, Federaciji, još je komplikovanije. Nema entitetskog zakona o visokom obrazovanju uopšte. Svaki od deset kantona ima svoje zakone i nijedan ne spominje plagijarizam.
Sa Univerziteta u Sarajevu, najvećeg univerziteta u BiH, niko nije bio voljan da priča o plagijarizmu i načinima na koje se bore protiv toga. Univerzitet koristi pisanu izjavu studenta koju svako potpiše uz predaju završene teze. Izjava kaže da je tekst originalan i da nije plagijat. Plagijarizam se spominje samo u Etičkom kodeksu Univerziteta, ali se ne kaže na koji način se on otkriva ili šta su sankcije.
Mario Hibert, profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, napisao je uputstvo kako da rad ne bude plagijat. Kaže da Univerzitet nije obezbjedio računarski program za proveru plagijata. On dodaje da ni on ne koristi nikakav program za provjeru plagijata. „Gugl je dovoljan. Čim posumnjam na nešto mogu da proguglam, nekoliko rečenica, označim ih i provjerim veoma brzo i na taj način obično otkrijem plagijat“, kaže Hibert. On dodaje da je odgovornost na mentorima, koliko i na studentima. Postoji i komisija za svaki master-rad ili doktorsku disertaciju tako da najmanje tri člana pročitaju tezu.
Trenutno nema digitalnog registra za studentske teze što otežava profesorima da provjere da li je teza korišćena više od jednom. Hibert kaže da, koliko god je lako plagirati, toliko je lako otkriti to – objašnjavajući kako je otkrio jedan plagiran rad.
„Jednom sam imao situaciju da sam bio odlučan da provjerim plagijat jer sam bio ubjeđen da je tako. Stil je bio previše razvijen za studenta, previše istančan i iznenadilo bi me pozitivno kada bi neko od mojih studenata bio sposoban da tako piše“, kaže Hibert i dodaje da je tri dana pokušavao da uđe u trag originalnom radu. “Kroz reference sam došao do originalnog teksta koji je bio na engleskom. Tu su bile reference iz 1986. i 1995. godine i pomislio sam da bi neko trebalo da je veoma dobro informisan kad ima te izvore. Na kraju sam pronašao izvor i rad koji je doslovno preveden“, kaže Hibert i objašnjava da je to bio jedini ozbiljan slučaj plagijata s kojim se susreo. Student je pao na ispitu i obnovio predmet.
Jedna od najpoznatijih optužbi za plagijat je slučaj profesorke Fakulteta političkih nauka iz Banjaluke, Radmile Čokorilo. Anonimna dojava izdata je Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde je Čokorilo stekla doktorat 2011. godine. Optužena je da je koristila sopstveni rad iz 2009. godine, ali i djelove knjige njenog mentora, Đorđa Pavićevića, bez propisnih navoda.
Pavićević je potvrdio medijima da njen doktorat nije testiran na plagijarizam u to vrijeme i da je nakon testa 2015. godine računarski program pronašao da je dva odsto rada prethodno objavljen sadržaj. U međuvremenu je u anonimnoj dojavi tvrđeno da od 290 stranica, 115 nije njeno. Iako je Pavićević tvrdio novinarima da rad nije plagijat, beogradski fakultet je u martu 2015. godine formirao komisiju. Ona je završila svoj rad, ali to akademsko vijeće fakulteta nikada nije razmatralo i donošenje odluke je odloženo. Finalna odluka krajem januara 2016 još nije bila donesena.
Prodavanje usluga izrade master-teza ili nekih drugih radova kao što su srednjoškolski eseji, bačelor-teze ili čak doktorske disertacije, su oglasi koje nalazite u desetinama, najviše na internetu. „Pružaoci“ tih „usluga“ otvoreno nude da „izrade“ te proizvode sa sloganima uobičajenim za svaku reklamu: „mi cijenimo vaše vrijeme“ ili „kvalitet zagarantovan“. U mnogim slučajevima, odgovor na upite o „uslugama“ dolazi u roku od samo nekoliko minuta. Razgovor obično počinje jednostavno, ali uobičajeno, kao na primjer o opštim pitanjima za koji fakultet je rad, koja je cijena, rok, i dolazi do teme i detalja. Pretvarajući se kao student zainteresovan za kupovinu završenog master-rada napravljeni su mnogi kontakti sa osobama koje stoje iza oglasa što je rezultiralo razgovorima o detaljima o izmišljenoj temi master-teze iz građevinarstva.
Jedna od njih je čak rekla da ima doktorat i da je radila kao predavač te da ima nekoliko asistenata koji pomažu. „Što se tiče rada, moram da kažem da se koristi sva raspoloživa literatura i izvori se citiraju. Postoje računarski sistemi koji proveravaju da li je plagijat ili ne“, kaže ta osoba. „Što se tiče mog iskustva, radili smo radove za ozbiljne fakultete i univerzitete i samo imamo pozitivna dugogodišnja iskustva.“
Raspitujući se okolo kao student o tome da li se treba brinuti za provjere plagijarizma ili bilo šta drugo, odgovori su bili skoro isti i to da je sigurno sklopiti taj posao. „Jedina stvar za koju treba da brinete je da naučite da prezentujete i odbranite tezu, koja je naravno plaćena i isporučena“, napisala je jedna od osoba iz oglasa.
„Iskreno mislim da se to ne provjerava toliko. Caka je da ne kopiraš čitav tekst od nekoga, na način da samo staviš svoje ime“, kaže naš neimenovani sagovornik. „Kada koristim nečiji tuđi rad, promjenim redosled reči u rečenici ili da na neki način parafraziram taj dio koji uzmem, ali ne citiram taj rad kao referencu, nego gledam reference u tom delu što su obično neke knjige, tako da stavim te knjige kao reference.“
Tekst je nastao uz podršku fondacija „Robert Boš“ i „Tomson Rojters“.
Bonus video:
