Dvoboj (ili duel, svejedno, obe reči znače isto) nekad je bio čin viteštva, manifestacija časti, potvrda čestitosti,čojstva i junaštva, izraz samopoštovanja, a istovremeno i gest uvažavanja protivnika. Protivnika – da, ali ne nužno i neprijatelja, kakvim danas domaća politika, uglavnom, podrazumeva političke neistomišljenike.
Međutim, još pre nego što se u Srbiji ozbiljnije zakotrljala kampanja za predsedničke izbore, reč duel – u ovom slučaju televizijski - postala je nepoželjna. Nepoželjna utoliko pre što se Onaj Koji Od Svih Više Vredi, baš i ne bi sučelio sa protivkandidatima.
Zašto?Odovori su nikad jednostavniji.
Zato što duel isključuje monologe, patetične monodrame pred kamerama isugestivne poruke o dolazećem blagostanju izraženom u brojkama, baziranimna neproverljivoj statistici.
Zato što u duelu nema naručenih i fingiranih pitanja kao na skoro svim redovnim, sedmičnim, press konferencijama u Vladi ili kojekuda po Srbiji.
Zato što se u tv-duelu, kao na megdanu, ukrštaju i koplja argumenata i činjenica, a ne samo floskule, fraze i jeftina populistička retorika.
Zato što i protivnik na suprotnoj strani ima šta da kaže, pita, proveri, kritikuje, poruči – u krajnjem slučaju i da provocira– kako bi suparnika, kao na boks-meču, saterao u ćošak i javnosti ga prikazao inferiornijim nego što se javno predstavlja.
Zato što savremeni duel (najčešće televizijski, naravno) omogućava gledalaštvu pozitivnu selekciju ponuđenih informacija i poruka, a ne samo serviranu hrpu podataka, brojki, obećanja...
Zato što duel na najmanju meru svodi mogućnost manipulacije i zato što elokvencija nije samo oružje jedne, već obe strane.
Zato što na malom prostoru tv-studija i u ograničenom vremenu gledalaštvo može da, po vlastitom nahođenju,(pre)usmeri svoju naklonost ili izabere stranu, slušajući tvrdnje i poruke kandidata.
Dakle, čemu se možemo nadati tokom dolazećih dana predsedničke kampanje u Srbiji? Ničemu što već nismo videli ili ne gledamo svaki dan.
Drugim rečima, možemo očekivati forsiranu medijsku dominaciju predsedničkog kandidata koji nastupa sa pozicije šefa trenutno najjače političke partije, ali i sa pozicije Prvog Ministra. Biće to dominacija tobožnjeg borca za medijske slobode koji je, sa pijedestala vlasti, najrazličitijim metodama otelotvorio kastraciju većine medija i(li) dobrovoljnu kastraciju urednika i novinara koji uglavnom zanemaruju izvorno pravilo prava i novinarstva – audiatur et altera pars (čujmo i drugu stranu).
Druga strana – što praktično znači: pojedinačno i u zbiru svi protivkandidati - već odavno p(r)ozivaju Aktuelno Veličanstvo da izađe na crtu i da uzajamno ukrste mikrofone pred kamerama. Vuk Jeremić to danima radi na Twitteru, Vojislav Šešelj gde god vidi mikrofon ili kameru, Boško Obradović od početka marta čeka na odgovor znajući da ga neće dobiti, Saša Janković bi se sučelio, nenametljivo i bez populističke agresivnosti... A od duela ni D,a kamo li – DA.
Podsetimo se samo novembra 2016.godine, a beše to pre samo pet meseci, kad je - vežbajući cinizam i ironiju –Sveprisutni poručio kako „ne razmišlja o predsedničkim izborima“ i da „nije voljan za to“, te da su „drugi već pobedili, bar prema istraživanjima koji sami objavljaju“.
Da skratimo priču – On se danas plaši duela. I zato, po svemu sudeći, duela neće biti. Ili će neka od javnih televizijskih kuća organizovati kakav predizborni panel protivkandidata kojima će baciti kosku nasred studija da se, po starom srpskom političkom običaju, dva Srbina podele na tri partije. Svi se svađaju, samo jedan se smeška. A nije u studiju.
Tako je, raspitajte se ili prisetite, svojevremeno radio i Slobodan Milošević, velikodušno demokratski ustupajući kandidatske tv- termine kojekakvim borcima protiv četki i metli, joga-letačima i preprodavcima magle koje su regrutovali pripravnici službe državne bezbednosti, obesmišljavajući opozicioni korpus u predsedničkoj kampanji.
Nismo ni danas mnogo daleko od tog scenarija. Nismo, sve dok na naslovnim stranicama provladini tabliodi mere spolovila predsedničkih kandidata, trpajući sve protivkandidate u isti koš „nikad priljavije kampanje“.
Voda, kažu, „sve opere sem crna obraza“. A na duel se nekad izlazilo, između ostalog, i da se sačuva obraz - ko ga ima. I ko ima ono što se, kolokvijalno,najčešće pripisuje Marjanu i Labudu.
(Autor je novinar i kolumnista, jedan od utemeljivača lista Danas, dugogodišnji novinar i urednik u Borbi i Blicu)
Bonus video:
