Zakonski okviri nisu dovoljno oslikani u stvarnosti kada je riječ o transparentnosti.
Davno uspostavljeno i široko priznato pravo na pristup informacijama ozbiljno je ograničeno u mnogim evropskim državama usljed nepotpunog sprovođenja postojećeg zakona.
Za slučaj da ste propustili, ove godine se obilježava 250. godišnjica otkako je prvi zakon o transparentnosti usvojen, i to u Švedskoj 1766. Na prvi pogled, čini se da imamo dosta razloga za slavljenje u Evropi — svaka država na ovom kontinentu (osim Kipra i Luksemburga koji imaju nacrte zakona) sada ima zakon o transparentnosti koji pruža građanima pravo na pristup informacijama koje posjeduje vlada.
Prodor zakona o transparentnosti u proteklih nekoliko decenija ne znači da je riječ o privremenoj modi — važno je sjetiti se da je to osnovno ljudsko pravo koje priznaje Evropski sud za ljudska prava i druga međunarodna prava i međunarodni sudovi kao što je Međuamerički sud za ljudska prava i Komisija UN za ljudska prava.
Pristup informacijama je, između ostalog, instrument jer pomaže u tome da se olakša građanima da učestvuju u donošenju odluka i da traže odgovornost od nosilaca javnih funkcija, kao i da se bore protiv korupcije, brane građanske slobode i garantuju slobodu izražavanja. Pored toga što je riječ o pravu svih, pristup informacijama je esencijalna alatka koja omogućuje novinarima i organizacijama civilnog društva da rade svoj posao kao neko ko nadgleda sprovođenje ljudskih prava u djelo, što je dio svakog demokratskog društva.
Iako je mnogo toga postignuto i sve to će se slaviti ove godišnjice, važno je da evropske države nisu pretjerano zadovoljne, ali i ne zaostaju iza svijeta u garantovanju ovog osnovnog ljudskog prava u zakonima i praksi. Nedavne reforme zakona o transparentnosti u Italiji i Grčkoj, na primjer, trebalo bi pozdraviti, ali se i dalje pokazuje da postoji dugačak put prije nego što se dostignu međunarodni standardi.
U stvari, Srbija je nedavno ‘svrgnuta’ sa mesta nosioca najkvalitetnijeg zakona o pristupu informacijama. Zamjenio ju je Meksiko koji je sada na vrhu svetskog Rejtinga za pravo na informacije (RTI) koji ocjenjuje kvalitet zakonskih okvira o pristupu informacijama, a nakon nedavnih reformi meksičkog zakona o transparentnosti.
Samo dvije druge evropske zemlje (Slovenija i Hrvatska) se nalaze u najboljih deset na svijetu, a kada se gleda samo na Evropu, njih prate druge balkanske države koje, generalno, imaju bolje zakonske okvire o pristupu informacijama od svojih zapadnih evropskih susjeda.
Međutim, bitno je zapamtiti da neke evropske zemlje sa starijim i slabijim zakonima jesu transparentnije na mnogo načina za razliku od onih koje imaju savremenije i snažnije zakonske okvire. Uzmite za primjer Švedsku i Finsku — i jedna i druga imaju starije i slabije zakone od Azerbejdžana, ali su, bez ikakve sumnje, transparentnije od ove kavkaske nacije bogate naftom. Time se ne treba staviti u drugi plan činjenica da povrh Kipra i Luksemburga koji tek treba da usvoje zakone o transparentnosti, Austrija, Lihtenštajn i Njemačka bi trebalo da preprave svoje aktuelne okvire transparentnosti jer ove zemlje čame na dnu desetoro zemalja na listi RTI.
Iako je korisno upoređivati države i čini se da je to vredno radi ohrabrivanja pozitivnih reformi kod kreatora zakona, važno je da upitamo sebe: da li su građani u mogućnosti da upražnjavaju svoje pravo u praksi? Da li mogu da dobiju informacije koje im trebaju od državnih tijela kako bi učestvovali u procesu donošenja odluka, kako bi zahtjevali odgovornost od javnih zvaničnika, ili da saznaju kako i zašto se odluke donose?
Pristup odbijen
Nedavno istraživanje Ekses info Juropa (Access Info Europe) i partnerskih organizacija je došlo do nalaza da postoji ozbiljan nedostatak transparentnosti kada treba da se sazna kako vlade u Evropi donose odluke.
Istraživanje o procesima donošenja odluka zaključuje da 60 odsto ključnih informacija u vezi sa donošenjem odluka nije dostupno u evropskoj javnosti. Nedovoljno informacija je dostupno i tek se mali broj njih objavi zahvaljujući zakonima u tim državama, uprkos evropskim zakonskim okvirima koji, u teoriji, dozvoljavaju pristup informacijama u vezi sa procesima donošenja odluka, a kao što su bilješke sa sastanaka ili dokumenti koje podnose lobisti.
Nijesu samo visokoprofilni slučajevi, kao što su pregovori o TTIP-u ili drugi sporazumi o slobodnoj trgovini, ti kojima fali transparentnost. Naše istraživanje je pokazalo da je gotovo nemoguće dobiti informacije od kreatora zakona u Evropi i na nacionalnom nivou, a koji se tiču lobiranja za procese koji su tehničke prirode, kao što je označivanje prehrambenih proizvoda (u ovom slučaju, od strane industrije šećera u Španiji i u EU), zbog izuzetaka u pristupu ili zbog toga što se informacije, prosto, nisu čuvale ni na koji način i zato se gube ili ne bilježe.
Kada ključne informacije o politikama i zakonodavstvu nijesu dostupne javnosti, time se ometa učešće i nadgledanje od strane javnosti u procesima donošenja odluka.
Slučaj označivanja hrane nije samo izolovani primjer — nije nam odobren pristup polovini traženih informacija u 12 evropskih zemalja u kojima smo sprovodili istraživanje, a u mnogim slučajevima je došlo do zloupotrebe korišćenja određenih izuzetaka, kao što je zaštita privatnosti kada je riječ o vladi i javnim zvaničnima, ili prosto zato što ove ključne informacije nijesu postojale.
Pronašli smo pozitivne slučajeve pristupa beleškama sa sastanaka, prepiskama i/ili dokumentima koje su podneli lobisti — u Irskoj je objavljeno 2,5 megabajta o interakciji sa industrijom duvana, a u UK smo dobili ručno pisane bilješke britanskih zvaničnika sa sastanaka u Briselu koji treba da revidiraju pravila o transparentnosti u EU.
Ipak, još posla treba da se obavi.
Vlade širom Evrope moraju ozbiljno da shvate svoju dužnost da dokumentuju informacije u vezi sa procesima donošenja odluka; oni bi trebalo da suze prostor primjene izuzetaka u pristupu i uvijek treba da uzmu u obzir bilo kakve informacije od javnog značaja koje su u potpunosti (ili djelimično) objavljene. Proaktivna publikacija informacija u vezi sa procesom donošenja odluka je i dalje ključna, kao što je vrlo značajno smanjiti vreme koje je potrebno da bi informacije postale dostupne javnosti.
Na kraju, vrlo je važno da se evropski narodi pozabave ograničenjima svojih aktuelnih zakonskih okvira i da se usklade sa evropskim i međunarodnim standardima, kao što je Konvencija Savjeta Evrope o pristupu zvaničnim dokumentima koju je potpisalo i ratifikovalo tek devet od 47 članica Savjeta.
Evropi je trebalo 250 godina, od prvog zakona o transparentnosti, da bi došla do ovde — u smislu prava na pristup informacijama. Time se još više daj na značaju vladama da obezbjede da se pravo na pristup informacijama upražnjava ne samo na papiru, već i u praksi.
Ovaj članak je napravljen u okviru partnerstva sa Monitoringom Balkana i Kavkaza (Osservatorio Balcani e Caucaso) za potrebe Evropskog centra za slobodu štampe i medija (ECPMF), a koji sufinansira Evropska komisija.
Sadržaj ovog članka je isključivo odgovornost “Vijesti”, i ni na koji način se ne može interpretirati kao stav Evropske unije.
Bonus video:
