Od sredine devedesetih i tokom skoro cele prve decenije 21. veka, Grčka je imala trend privrednog rasta. Glavna karakteristika tog rasta bila je ogromna i neoporezivana dobit u kojoj su uživali bogati te prezaduženost i povećanje nezaposlenosti siromašnih. Javni novac je pljačkan na mnogobrojne načine, a privreda je bila ograničena uglavnom na potrošnju uvozne robe iz bogatih evropskih zemalja. Agencije za rejting smatrale su model „jeftinog novca, jeftine radne snage“ modelom dinamične privrede u nastajanju.
Začarani krug depresije
Sve se, međutim, promenilo nakon krize 2008. godine. Banke su gubitke stvorene špekulacijama prebacile na države, a one su zauzvrat taj trošak prenele na društvo.
Pogrešan model razvoja Grčke se srušio i zemlja je, lišena mogućnosti pozajmljivanja, postala zavisna od kredita MMF-a i Evropske banke. A oni su bili propraćeni izuzetno teškim programom štednje. Taj program, koji je grčka vlada prihvatila bez rasprave, sastoji se od dva dela: „stabilizacije“ i „reforme“. Uslovi programa predstavljeni su kao pozitivni, kako bi se prikrila ogromna socijalna destrukcija koju uzrokuju. Grčki program u delu „stabilizacije“ nudi posredno destruktivno oporezivanje, velike rezove javnih troškova, uništenje socijalne države, posebno zdravstva, obrazovanja i sektora socijalne sigurnosti, takođe i privatizaciju čak i osnovnih socijalnih dobara, poput vode i energije.
Ovo su samo neki od uslova koji se nalaze u „Memorandumu“, ugovoru koji je Grčka potpisala s MMF-om, Evropskom unijom i Evropskom centralnom bankom. Te mere navodno je trebalo da doprinesu izlasku iz krize. Strogi „stabilizacijski“ program vodio bi do budžetskih viškova, omogućavajući Grčkoj da prestane da pozajmljuje i da istovremeno otplati svoj dug. S druge strane, „reforme“ bi povratile poverenje tržišta, koje bi - videvši uništenu socijalnu državu i očajne, nezaštićene i slabo plaćene radnike na tržištu rada - požurilo da uloži sredstva. To bi dovelo do novog „razvoja“, koji ne postoji nigde osim u „svetim knjigama“ i najizopačenijim umovima globalnog neoliberalizma.
Pretpostavljalo se da će program biti vrlo delotvoran i brz te da će se Grčka uskoro vratiti „preporođena“ na put razvoja. No tri godine nakon potpisivanja „Memoranduma“ situacija postaje sve gora. Kako bismo to bolje pojasnili, govorimo o ljudima koji jedu smeće i spavaju na pločnicima, o penzionerima koji ne mogu da kupe hleb, o domaćinstvima bez električne energije, o bolesnicima koji nemaju za lekove i terapiju. I sve to unutar evrozone.
Investitori, naravno, ne dolaze, s obzirom na to da mogućnost trenutnog stečaja ostaje otvorena. I, naravno, autori „Memoranduma“ posle svakog tragičnog neuspeha nameću još više poreza i još više rezova. Grčka je privreda ušla u začarani krug nekontrolisane depresije koji ne vodi nikuda osim u potpunu katastrofu.
Grčki plan „spasavanja“ (još jedan zgodan termin kojim se opisuje ova katastrofa) ignoriše temeljno načelo. Privreda je poput krave. Ona jede travu i proizvodi mleko. Nezamislivo je oduzeti joj jednu četvrtinu trave i očekivati da će proizvesti četiri puta više mleka. Krava će jednostavno uginuti. To isto danas se događa grčkoj privredi. Levica u Grčkoj uvidela je od prvog trenutka da mere štednje neće „izlečiti“, nego produbiti krizu. Kada se neko utapa, potrebno mu je baciti pojas za spasavanje, a ne teg.
Ima alternative
Jasno ćemo reći: generalizovani evropski model nije stvoren kako bi se Grčka spasla, nego kako bi se uništila. Evropska je budućnost već isplanirana i predviđa srećne bankare i nesrećna društva. Predviđa razvojni put u kojem će kapital biti jahač, a društva konj. (...)
Početak kraja postojećeg neoliberalnog kapitalizma, tj. najagresivnijeg kapitalizma s kojim se čovečanstvo ikada suočilo i koji dominira poslednje dve decenije, već je počeo. Još od kraha kompanije Liman braders postoje dve sukobljene strategije za izlazak iz krize koje otvaraju dve različite perspektive za svetsku privredu. Prva strategija je finansijska ekspanzija, sa štampanjem novog novca, nacionalizacijom banaka i povećanim oporezivanjem bogatih, a druga je štednja, s prenosom duga banaka na javni državni dug, a odatle na srednje i niže slojeve društva koji su preterano oporezovani samo da bi bogati poreze mogli da izbegnu. Evropske vođe odabrale su drugi model, ali su prebrzo došle do mrtve tačke i dodatnih problema.
Ti problemi su doveli do istorijskog sukoba u Evropi. Sukoba koji naizgled dobija geografske dimenzije i oznake: sever–jug, ali ispod površine je klasni sukob koji se odnosi na dve sukobljene strategije za Evropu. Jedna strategija brani potpunu dominaciju kapitala, bez uslova, bez načela, bez ikakvog plana sigurne socijalne kohezije i socijalne pomoći. Druga strategija brani evropsku demokratiju i socijalne potrebe. Sukob je već započeo. Postoji alternativno rešenje za krizu. To je zaštita evropskih društava od špekulacija finansijskog kapitala. To je emancipacija realne privrede od ograničenja profita. To je izlaz iz monetarizma i autoritativne fiskalne politike. To je novo planiranje razvoja s društvenom koristi kao glavnim kriterijumom. To je novi proizvodni model utemeljen na dostojanstvenom radu, na širenju javnih dobara i zaštiti okoline.
Taj pogled se uporno ostavlja izvan rasprava evropskog vođstva. Zato jedino što preostaje narodima, evropskim radnicima i „ogorčenim“ pokretima jeste da udare vlastiti pečat na istorijski razvoj i spreče masovno pljačkanje i razaranje. Iskustvo prethodnih godina dovodi do sledećeg zaključka: postoji jedan moral u politici i jedan, drugačiji, u privredi. U godinama posle 1989. moral ekonomije je u potpunosti prevladao nad etikom politike i demokratije. Ono što je išlo u korist dve, pet ili deset snažnih finansijskih institucija smatrano je legitimnim, pa makar bilo protivno osnovnim humanitarnim načelima. Danas je naš zadatak da povratimo dominaciju političkih i socijalnih moralnih vrednosti nasuprot logici profita.
Borba otpora Kako ćemo u tome uspeti? Dinamikom društvenih borbi.
I, pre svega, razbijajući jednom zauvek oklop društvene apatije na kojoj je utemeljena gradnja Evrope nakon 1989. Upravo je aktivno uključivanje masa u politiku ono od čega strahuju vladajuće elite u Evropi i u svetu. Baš zato to treba omogućiti.
(…) Odbranimo socijalne interese! Inače će naša budućnost i budućnost naše dece biti nesigurna i mračna, nešto što u poslednjim decenijama nismo mogli ni da zamislimo.
Razvojni model utemeljen na „slobodi tržišta“ danas je bankrotirao. U ovim trenucima dominantne snage napadaju društvo, njegovo jedinstvo i sve one povlastice za koje je uspelo da se izbori. To je ono što se događa u Grčkoj, i to je plan za celu Evropu. Krenimo zato u odbranu svim sredstvima. I pokrenimo društveni otpor koji eruptira i trajno širi osećaj solidarnosti i jedinstvene strategije za narode Evrope.
Budućnost ne pripada neoliberalizmu, bankarima i nekolicini moćnih multinacionalnih kompanija. Budućnost pripada narodima i društvima. Vreme je da se otvori put demokratskoj, socijalnoj i slobodnoj Evropi. Jer to je jedino održivo, realno i izvodivo rešenje za izlaz iz sadašnje krize.
(Grčka, mart 2013; uvodno slovo za knjigu Šta Evropa želi?, Srećko Horvat i Slavoj Žižek, Laguna 2014.)
Bonus video:
