Kancelarije poslanika Evropskog parlamenta Zorana Talera, Adriana Severina, Ernesta Strasera, i Pabla Zalbe, koji su pod sumnjom za korupciju, zapečaćene su, u cilju zaštite dokaza, ali i dalje je otvoreno da li će i kad će evropskoj antikorupcijskoj agenciji OLAF, biti dozvoljeno da razvije potpunu istragu oko korumpovanih poslanika.
Čim je vidio gotovo neoborive indicije u londonskom Sandej Tajmsu da se radi o korupciji, OLAF je zatražio pravo da sprovede istragu, ali Evropski parlament je tumačio da se ingerencija OLAF-a odnosi samo i isključivo na oštećene evropske fondove, a kako to nije slučaj u primanju mita kod ovih evropskih poslanika, nema posla ni za OLAF.
Podložni prvenstveno nacionalnom pravosuđu
Ali, u ovih nekoliko dana, Evropski parlament je promijenio mišljenje i dozvolio da OLAF ima principijelno pravo sprovesti istragu i to za "nezakonito postupanje protiv (evropske) zajednice" - ali samo ako to odobre zemlje članice iz kojih kompromitovani evroposlanici dolaze.
Te zemlje moraju zatražiti od Evropskog parlamenta ukidanje imuniteta poslanika, što su Slovenija i Austrija i učinile.
To je prvi korak da OLAF pokrene istragu u slučaju Talera i Štrasera, koji su pristali da proguraju zakonska rješenja u Evropskom parlamentu u zamjenu za novac. Rumunija to nije učinila za Severina, niti Španija za Zalbu.
Iako se na prvi pogled čini čudno da Evropski parlament nije odmah odoborio istragu, ne radi se samo o imunitetu evropskih zastupnika, nego i o tome da su oni građani svojih zemalja, dakle podložni prvenstveno nacionalnom pravosuđu.
Prije dvadeset godina, Brisel nije bio posebno atraktivno mjesto, i zato su evropske institucije izmislile brojne privilegije, kako bi privukle kadrove iz svojih šest, pa, potom i dvanaest članica
Slovenija i Austrija već sprovode istrage nad Talerom i Štraserom.
Nijesu jasne granice dozvoljenog lobiranja
Tako, Evropski parlament i dopušta i ne dopušta istragu OLAF-u; odnosno, dozvolio je, ali samo u administrativnim pitanjima, a ne u krivičnoj istrazi. Sa druge strane, predao je OLAF-u sve dokumente i dokaze koje im je prošle sedmice ustupio Sandej Tajms, a iz kojih se vidi spremnost ovih evrozastupnika da prime mito.
Rumun Severin, koji je bio zamjenik premijera i ministar inostranih poslova svoje zemlje i koji je, do prije nekoliko dana bio potpredsjednik Evropskog parlamenta, tvrdi da nije napravio krivično djelo, a Zalba tvrdi da nije primio novac za uslugu lobiranja.
Dok je zdravorazumski jasno da bi trebalo biti kažnjivo primiti novac da bi se progurao zakon (tako da svakako padaju Taler i Strašer), nisu jasne granice dozvoljenog lobiranja.
Evropski parlament nema jasno postavljene granice, kao što, na primjer, ima Evropska komisija.
Do sad su evropski poslanici na dobrovoljnoj bazi upisivali da li u određenoj industriji ili lukrativnoj djelatnosti, imaju interesa. Posljedica toga jeste da mnogi parlamentarci rade "honorarno", ili bolje rečeno, na crno, tako da lobiraju za određene projekte, a za to su plaćeni.
To je jedna od posljedica nekadašnje puno manje Evropske unije, i razdoblja prije Lisabonskog ugovora, koji je nova pravna baza za EU.
Nije Brisel što je bio
Prije dvadeset godina, Brisel nije bio posebno atraktivno mjesto, i zato su evropske institucije izmislile brojne privilegije, kako bi privukle kadrove iz svojih šest, pa, potom i dvanaest članica.
Briselske institucije postale su jako atraktivne tek nakon što je počeo, krajem devedesetih, proces proširenja na istočnu i centralnu Evropu. Privilegiji evroparlamentaraca bili su toliki da su se Skandinavci, koji su inače otporni na korupciju, žalili da vrlo teško izdržavaju iskušenja.
Ali, pošto je Evropski parlament, nakon usvajanja Lisabonskog ugovora, postao mnogo važniji u procesu donošenja odluka, tako i ove rajske povlastice, prolaze.
Galerija
Bonus video:
