Protekla sedmica bila je najmračnija u Evropi od pada Gvozdene zavjese. Ukrajina je izdata, Rusija se rehabilituje, a pod Donaldom Trampom Amerika više nije pouzdan saveznik Evrope u ratu. Posljedice po bezbjednost Evrope su ozbiljne, ali ih lideri i građani kontinenta još nisu u potpunosti shvatili. Stari svijet hitno mora da nauči kako da koristi tvrdu moć u eri bezakonja, ili će postati žrtva novog svjetskog haosa.
Govoreći prošle sedmice u Minhenu, potpredsjednik SAD, Džej Di Vens, dao je nagovještaj kako domovina vrhunskih vina, klasične arhitekture i socijalnih davanja doživljava poniženje, kada je Evropu ismijao kao dekadentnu i nedemokratsku. Njeni lideri su isključeni iz mirovnih pregovora između Bijele kuće i Kremlja, koji su zvanično započeli u Rijadu 18. februara. Međutim, kriza koja se odvija ide mnogo dalje od uvreda i diplomatskih formalnosti.
Čini se da je Tramp spreman da napusti Ukrajinu, koju lažno okrivljuje za rat. Nazivajući njenog predsjednika Volodimira Zelenskog “diktatorom”, Tramp ga je upozorio da “mora brzo da djeluje, ili će osati bez države”. Amerika bi mogla pokušati da Ukrajini nametne nestabilan prekid vatre sa slabim bezbjednosnim garancijama koje bi ograničile njeno pravo da se ponovo naoruža.
To je dovoljno loše, ali Evropa ima i veće noćne more od Ukrajine. Tramp namjerava da rehabilituje ruskog predsjednika Vladimira Putina odustajući od dugogodišnje politike izolacije. Bez bilo kakve očigledne geopolitičke koristi za Ameriku, Tramp nastoji da obnovi diplomatske odnose i možda će ga uskoro ugostiti na glamuroznom samitu. Nudeći ustupke u Rijadu, državni sekretar Marko Rubio govorio je o saradnji i “istorijskim ekonomskim i investicionim prilikama”. (Trampova kula na Crvenom trgu?)
Problem je što, ako Evropa bude napadnuta od strane Rusije i zatraži američku pomoć, Trampov prvi i najdublji instinkt biće da pita: "Šta ja imam od toga?"
Trampovo ucjenjivanje Evrope i dodvoravanje Rusiji bacili su sumnju na američku posvećenost odbrani NATO-a bez obzira na okolnosti. Postoji strah da bi američke snage mogle biti smanjene ili povučene, ostavljajući istočnu Evropu ranjivom. Problem nije u tome što su američki prioriteti pomjereni ka Aziji. Problem je što, ako Evropa bude napadnuta od strane Rusije i zatraži američku pomoć, Trampov prvi i najdublji instinkt biće da pita: “Šta ja imam od toga?” Sljedeće sedmice će se sastati se s britanskim premijerom i francuskim predsjednikom. Ali to ne treba shvatiti kao znak da je sve ovo samo lukava taktika pregovaranja: Trampova spremnost da trguje svime bez zadrške upravo je problem.
Odvraćanje NATO-a počiva na sigurnosti da će, ako jedna članica bude napadnuta, ostale priteći u njenu odbranu. Sumnja je razorna i ostavlja Evropu opasno izloženom.
Hajde da jasno izložimo stvarnost s kojom se Evropa suočava.
To je kontinent sa sve starijom populacijom, opterećen dugovima, slabim rastom i bez sposobnosti da se odbrani ili projektuje tvrdu moć. Globalna pravila o trgovini, granicama, odbrani i tehnologiji se urušavaju. Ako Rusija napadne jednu od baltičkih država ili upotrijebi dezinformacije i sabotažu za destabilizaciju istočne Evrope, šta će Evropa tačno učiniti?
Dosadašnji odgovor je bio povlačenje u defanzivan položaj. Nakon MAGA udara, grupa evropskih lidera hitno se sastala u Parizu 17. februara, ali je uspjela samo da pokaže svoje nesuglasice. Tri godine nakon ruske invazije, Evropa i dalje nije značajno povećala vojnu potrošnju. Ostala je zarobljena u zastarjelom pogledu na svijet, zasnovanom na multilateralnim ugovorima i zajedničkim vrijednostima.
Hitni zadatak Evrope je da ponovo nauči kako da stekne i koristi moć; mora biti spremna da se suprotstavi neprijateljima, ali ponekad i prijateljima, uključujući Ameriku, koja će i dalje biti prisutna nakon Trampa. Umjesto povlačenja, Evropa mora realno sagledati prijetnju. Rusija je ratna mašina sa ogromnim nuklearnim arsenalom, ali i ekonomija srednje veličine koja slabi. Istovremeno, Evropa mora realno procijeniti i sopstvene prednosti: uprkos sporom rastu, Evropa je i dalje ekonomski i trgovinski gigant s velikim rezervama talenta i znanja. Mora iskoristiti te resurse za podsticanje rasta, ponovno naoružavanje i jačanje svog uticaja.
Šta to konkretno znači? Na kratak rok, Evropi je potreban jedinstven izaslanik za pregovore s Ukrajinom, Rusijom i Amerikom. Trebalo bi da pooštri sankcije protiv Rusije, čak i ako ih Amerika ublaži. Evropa bi trebalo jednostrano da iskoristi 210 milijardi eura ruskih sredstava zamrznutih u evropskim bankama. To bi omogućilo Ukrajini da nastavi borbu ili da se ponovo naoruža dok američka finansijska podrška slabi.
Na srednji rok neophodna je velika mobilizacija odbrane. Ako Evropa ne može da se osloni na Ameriku, mora imati sopstvene teške transportne avione, logistiku, nadzor - sve što je potrebno. Moraju započeti razgovori o tome kako Britanija i Francuska mogu koristiti svoje nuklearno oružje za zaštitu kontinenta. Sve to će zahtijevati ogroman novac. Vojna potrošnja mora se povećati na 4-5 odsto BDP-a, što je bio standard tokom Hladnog rata. Veći vojni budžeti, posebno ako dio bude potrošen na američko oružje, mogli bi ubijediti Trampa da ostane u NATO-u, ali osnovna pretpostavka sada mora biti da američka podrška nije garantovana.
Finansiranje ovog ponovnog naoružavanja zahtijevaće fiskalnu revoluciju. Novi cilj će zahtijevati dodatnu potrošnju od preko 300 milijardi eura godišnje. Dio tih sredstava mora doći iz većeg zaduživanja, kako zajedničkog, tako i pojedinačnih država. Da bi to izdržala, Evropa će morati da smanji socijalna davanja: bivša njemačka kancelarka Angela Merkel govorila je da Evropa čini sedam odsto svjetske populacije, 25 odsto globalnog BDP-a, ali 50 odsto svjetske socijalne potrošnje. Da bi podstakla rast, Evropa mora sprovesti reforme koje beskrajno odlaže - od ujedinjavanja tržišta kapitala do deregulacije.
Novi san za Stari kontinent
Noćna mora koju su stvorili Putin i sada Tramp mogla bi natjerati Evropu da promijeni način na koji se organizuje. Njena birokratska opsjednutost procesima i grupacijama, uključujući eurozonu, EU i mnoge druge, usporava donošenje odluka, isključuje ključne aktere poput Britanije i daje težinu zemljama poput Mađarske, koje žele da sabotiraju evropsku odbranu, ili Španije, koja je neodlučna po pitanju ponovnog naoružavanja.
Sve ovo zvuči nerealno. NATO je bio najuspješniji savez na svijetu - njegov nestanak je teško zamisliti. Međutim, stari poredak nestaje, a novi nastaje. Evropa to mora shvatiti prije nego što bude prekasno.
Prevod: A.Š.
Bonus video:
