Čamac u kojem su se nalazili Ismael Uatara i njegova porodica danima je plutao Atlantikom između Maroka i španskog ostrva Tenerife. A onda su, u roku od 24 sata, preminule njegova jednogodišnja ćerka i supruga.
„Ćerka mi je umrla na rukama“, rekao je Uatara za DW. „Sledećeg jutra moja žena se jednostavno nije probudila. Mislim da je to bilo usled šoka zbog ćerkine smrti“.
Poput hiljada drugih, Uatara i njegova porodica napustili su Obalu Slonovače u potrazi za boljim uslovima života u Evropi. Nije ni slutio šta će se dogoditi tokom prelaska. „Mrtve su odmah bacali u more“, priseća se ovaj državljanin Obale Slonovače. „Nisu ni pitali za dozvolu.“
Tragedija se dogodila pre četiri godine. Uataru i dalje boli način na koji su ostali putnici postupali prema telima članova njegove porodice. Ipak, prema njegovim rečima, među putnicima nije bilo do nasilja – što, kako kaže, u tako ekstremnim situacijama na moru nije neobično.
Mohamed Manga ispričao je za DW da je preživeo zastrašujuće iskustvo tokom prelaska ka Kanarskim ostrvima, arhipelagu koji pripada Španiji. „Na našem čamcu bilo je mnogo nasilja“, rekao je mladi Gambijac, koji je na Kanarska ostrva stigao 2023. godine. „Četvrtog dana na moru neki su uspaničili i počeli da optužuju jedni druge da su vešci.“
Mnogi migranti koji su prošli ovu rutu opisuju slična, zastrašujuća iskustva.
Iako tokom nasilnog ispada na Manginom čamcu niko nije poginuo, kaže da je bilo mnogo povređenih. Koliko mu je poznato, niko nije odgovarao – čak ni kasnije, kada je čamac konačno stigao na Kanarska ostrva. „Tada je bilo veoma teško bilo šta učiniti“, rekao je Manga. „Zato neki misle da na otvorenom moru mogu da rade šta god hoće.“ Bačeni u more
Znatno je opao broj prelazaka rutom između zapadne Afrike i Kanarskih ostrva. Dok zvanični podaci pokazuju da je više od 40.000 migranata stiglo na ostrva 2024. godine, godinu dana kasnije taj broj je pao na oko 18.000.
Posmatrači pad pripisuju pojačanoj saradnji Evrope sa tranzitnim zemljama poput Mauritanije i Maroka, kao i strožim graničnim kontrolama u tim državama. Međutim, izveštaji o ekstremnom nasilju i ubistvima na čamcima su u porastu.
Putnici sa jednog putovanja 2024. godine naveli su da su trojica Senegalaca brutalno zlostavljala brojne ljude na čamcu, pri čemu su neki zadobili trajne povrede.
U jesen 2025. španska policija uhapsila je 19 osoba, nakon što je oko 50 putnika preminulo na ruti između Senegala i Gran Kanarije. Osumnjičeni se terete za teške telesne povrede i ubistvo.
Preživeli sa tog putovanja svedoče da su ti muškarci napali desetine putnika, tukli ih do smrti i, u nekim slučajevima, bacali u more dok su još bili živi. Ostaje nejasno da li su bili deo mreža za krijumčarenje ili obični putnici. Španska nacionalna policija odbila je da komentariše ove incidente na upit DW. „Prestravljeni su“
Luelila Sin Ahmed Nđaije, advokatica na Kanarskim ostrvima, redovno na stolu ima slučajeve nasilja na migrantskim čamcima. Ona objašnjava zašto je izuzetno teško krivično gonjenje nasilnih dela na tim plovilima. Pre svega, postavlja se pitanje nadležnosti, jer se zločini obično ne dešavaju na španskoj teritoriji niti uključuju španske državljane. Pored toga, postoje ogromni izazovi u vezi sa svedočenjima.
„Brojni policijski izveštaji pokazuju da ljudi gube osećaj za vreme. Hladnoća, neizvesnost, nema kopna na vidiku, strah – sve to može ozbiljno da naruši njihovo mentalno zdravlje“, rekla je ona za DW. To često dovodi do protivrečnosti u iskazima svedoka.
„Nije isto da li je neko sedeo na pramcu ili na krmi čamca“, navodi advokatica, „zato izjave često ne daju doslednu sliku događaja.“
Uz to, mnogi preživeli odbijaju saradnju sa španskim vlastima. Neki nemaju poverenja u advokate koji su im dodeljeni. „Posle 10 do 14 dana na moru, oni su prestravljeni i ne žele da budu uvučeni u sudski postupak i da dodatno opterećuju druge putnike“.
Najranjiviji na brodu najčešće najviše stradaju – „deca, maloletnici bez pratnje i žene“, naglašava advokatica. Nema krivičnog gonjenja niti odštete
U mnogim slučajevima ne samo da nema krivičnog gonjenja, već ni odštete za žrtve ili njihove porodice.
Uatara kaže da novčana nadoknada ne bi bila najvažnija stvar nakon gubitka supruge i ćerke. Četiri godine posle strašnog događaja na Atlantiku, izgradio je novi život na Kanarskim ostrvima sa starijom ćerkom, koja je preživela prelazak.
Ipak, čezne za mestom na kojem bi mogao da tuguje za najmilijima koje je izgubio.
„Ostala su mi samo sećanja, nemam grob na koji bih mogao da odnesem cveće“, kaže Uatara. „To mi posebno otežava da sve ovo podnesem.“
Bonus video:
