Turska je rješenje za njemačke energetske probleme?

Turska namjerava da u sljedećih devet godina uloži oko 80 milijardi eura u obnovljive izvore energije i 28 milijardi eura u infrastrukturu i mreže u energetskom sektoru. Od tog velikog kolača, njemačke firme svakako bi mogle da se domognu velikog dijela, smatraju njemačka ministarka privrede Katerina Rajhe (CDU) i 30 predstavnika malih i velikih preduzeća iz te branše.

Oni su pratili ministarku na njenom prvom zvaničnom putovanju u turski glavni grad Ankaru. „Turska nije samo pouzdan partner – ona je na području energije sasvim jasno usmjerena na rast“, rekla je ministarka Rajhe u Ankari.

Turski ministar vidi velike šanse

A rast je upravo ono što je posustaloj njemačkoj privredi hitno potrebno. Njemačka je najveći trgovinski partner Turske: 8.600 njemačkih firmi deluje na Bosforu. Tu se krije potencijal, smatra ministarka privrede. U Turskoj se mnogo novca ulaže u nove tehnologije, u obnovljivu energiju, u skladištenje električne energije i u infrastrukturu – uprkos vrtoglavoj inflaciji i kamatnim stopama koje su tamo trenutno više od 30 odsto.

Turski ministar trgovine Omer Bolat pohvalio je postojeće partnerstvo na području energije vjetra i sunca i izrazio nadu u njegovo širenje: „Vjerujemo da će se ta uspješna priča u sledećim godinama više puta ponoviti i da će stvoriti nove šanse za ulagače i tehnološke kompanije u našim zemljama.“

Turska kao energetsko čvorište

Njemački snabdjevač energijom Uniper, prema rečima svog direktora Mihaela Levisa koji je doputovao s delegacijom, želi pojačano da uđe u distribuciju prirodnog gasa i međunarodnu trgovinu gasom u Turskoj.

Frederik Doje, šef za Evropu u firmi Simens enerdži, vidi velike mogućnosti u proširenju održive elektroenergetske mreže u Turskoj i njeno pretvaranje u istočno-zapadnu vezu između centralne Azije i Evrope.

Turska se već nekoliko godina pozicionira kao čvorište za gas, naftu i električnu energiju u regionu, kao veza između Crnog mora, Bliskog istoka i jugoistočne Evrope.

Rusija je najveći dobavljač gasa za Tursku

Još uvijek oko 40 odsto prirodnog gasa dolazi u Tursku iz Rusije, preko gasovoda Turski tok. Zbog ruskog rata protiv Ukrajine to bi trebalo da se promijeni, zahtijeva Evropska unija od Turske, kandidatkinje za članstvo. Turski ministar energetike Alparslan Bajraktar naznačio je da Turska u načelu želi da postane nezavisnija od ruskih energetskih isporuka. On nije dao konkretne podatke, ali nije ni isključio nove projekte s Rusijom. Za Uniper, njemačkog snabdjevača gasom, ruski gas u turskoj mreži predstavlja problem. Kako bi moglo u potpunosti da se sarađuje, Turska bi morala svoj gas da certifikuje tako da bude u skladu sa sankcijama EU protiv Rusije.

Turska intenzivno razvija nove izvore – poput isporuka tečnog gasa iz SAD tankerima. Osim toga, turske firme počele su da eksploatišu prvo veliko sopstveno gasno polje u Crnom moru. Turska tradicionalno dobavlja gas i iz Azerbejdžana, koji se gasovodom transportuje do Zapadnog Balkana, jugoistočne Evrope i Italije. Količine bi trebalo da se povećaju. Diverzifikacija je za ministra Bajraktara ključna reč.

Blokada u Zalivu kao pouka

Ratna blokada Hormuškog moreuza za važne transporte nafte i gasa pokazuje koliko je opasna zavisnost od jednog lanca snabdijevanja, rekao je ministar energetike Bajraktar: „Mi kao Turska želimo da s većom konfiguracijom energetskog tržišta obezbijedimo ne samo sopstvenu sigurnost u snabdijevanju, već i sigurnost energetike u regionu. Za to nam je potrebno još više povezanosti.“ Te veze i vodove prema Bliskom istoku, Sjevernoj Africi i Evropi mogle bi da grade i njemačke tvrtke, rekao je Bajraktar.

Iz turske delegacije na razgovorima u Ankari poručeno je da bi kriza oko Hormuškog moreuza srednjoročno mogla da bude i prilika za Tursku. Turska vlada želi da svoju zemlju predstavi kao sigurnu alternativu Persijskom zalivu za energetska ulaganja i kapital, svojevrsni „novi Dubai na Bosforu“.

Gasno polje kod Kipra ostaje tačka spora

U razgovorima u Ankari očigledno nije tematizovan spor s Republikom Kipar oko velikih nalazišta gasa. Turska, naime, polaže pravo na djelove tog gasnog polja za sjevernu polovinu ostrva Kipra, koju već više od 50 godina protivpravno okupira. Republika Kipar i Evropska unija odbacuju turske zahtjeve. Kipar želi da sledeće godine započne s eksploatacijom gasa i da ga gasovodom transportuje u Egipat, gde bi se utečnjavao i dalje otpremao brodovima.

Turska bi željela da ona eksploatiše to gasno polje i da uključi u sopstvene diverzifikovane izvore. Ministar energetike najavio je još prije nekoliko nedjelja da želi da do 2028. izgradi gasovod od Kipra do jedne turske luke. Čisto logistički gledano, transport gasa s Kipra u tursku mrežu imao bi smisla, jer od obale Kipra do najbliže turske luke ima samo 75 kilometara.

Grčka i Turska su konkurenti

Smislena, ali iz političkih razloga teško zamisliva bila bi i bliža saradnja Turske i Grčke u snabdijevanju energijom. Umjesto toga, obe države se trude da se pozicioniraju kao energetski hab u istočnom Sredozemlju. Grčka je proširila svoje kapacitete za prihvat tečnog gasa (LNG). Američke firme istovaraju svoje LNG-pošiljke u grčkim lukama, odakle se zatim transportuju na Zapadni Balkan i dalje u srednju Evropu. I poboljšanje povezanosti elektroenergetskih mreža u regionu bila bi dobra ideja, navodi se u studiji časopisa Međunarodna politika.

Nije poznato da li je njemačka ministarka Katerina Rajhe u Ankari načela i osjetljive teme, poput nedostatka vladavine prava u Turskoj ili suzbijanja slobode medija. Prije razgovora rekla je samo da i kod dobrih partnera postoje neugodne teme, ali da se o njima ne raspravlja javno pred mikrofonima.

(Dojče vele je, inače, direktno pogođen. Protiv jednog dopisnikau Ankari se vodi sudski postupak zbog navodnog „omalovažavanja predsjednika i turskih institucija“ i „širenja obmanjujućih informacija“. Generalna direktora DW traži da se postupak obustavi odmah i ističe da to pokazuje kako se pokušava da se kritički glasovi ciljano ućutkaju.)