Za Smaja Hajrušija kažu da je jedna od posljednjih nikšićkih legendi. Nekada je harao ringom, pobjeđivao i gubio, ali samo zato „što sudije kradu“.
„Rođen sam 1953.godine, blizu Đakovice. Majka mi je umrla dok sam bio mali tako da se nje i ne sjećam, a oca sam upoznao kada sam imao osam godina i kada me stric doveo u Nikšić, jer je otac radio na Željezari. Otac se nekoliko puta ženio i sjećam se da sam onako mali bio zbunjen - ne znam koja mi je majka, svako malo neka nova žena”, priča Smajo .
Priznaje da je više lutao po gradu i spavao gdje stigne, jer kući i nije volio da ide. Često je znao da prenoći i kod Koke Đukanović koja je imala kafanu.
„Ulica mi je bila drugi dom. Završio sam tri razreda, a učitelj mi je bio Radovan Pejaković iz Rubeža. Naučio sam da čitam ćirilicu i znam se potpisati bolje od nekih, a latinicu ne znam“, priznaje Smajo .
Počeo je da boksuje sasvim slučajno. Zbog jedne „prijateljske tuče“ dospio je do ringa, a čuveni Žarko Mijatović prepoznao je u njemu bokserski talenat, i Smajo je navukao rukavice.
„Imao sam druga Lekića za koga nisam znao da je bokser. Posvađaju nas drugi i mi se pobijemo pred kino. Ja ga toga dana izbijem, a on mene drugi dan. Kazao mi da se vidimo na treningu. Dođem tamo, stavim rukavice, hoću da ga udarim, a on se vješto izmakne. Sprda se sa mnom jer ne znam da boksujem. Vidjeli to treneri Milan Drinčić i Žarko Mijatović i tako sam počeo da boksujem”, prisjeća se Smajo bokserskih početaka.
Bilo je to 1970.godine. Nakon desetak treninga uslijedio je i prvi meč.
„Odvedoše me za Valjevo gdje sam boksovao sa Jokićem, osvajačem Zlatne rukavice. Izbijem ja njega u prvoj rundi, ali boks je to, a ja nevješt, pa se odmah istrošim. Dođe druga runda i on mene tako izudara da je trener bacio peškir. Nakon meča me gone da jedem, a ja ne mogu stomak me i dalje boli od udaraca”, evocira Smajo uspomene.
Skoro sve mečeve u njegovom Nikšiću, jer to je jedini grad koji priznaje za svoj, Smajo je dobio. Imao je, kako reče, samo dva-triporaza u gradu pod Trebjesom, a jedan posebno pamti i bez obzira što je izgubio to mu je jedan od dražih mečeva.
„Posebno pamtim meč sa Simićem koji je bio prvak Evrope. Izgubio sam 3:2, ali sudije su navijale za njega. Kada sam otišao u Smederevo da boksujem rekli su mi da će tamo biti i Simić. Volio sam da ponovo boksujem s njim i da ga pobijedim. Ali nije mi se pružila šansa”.
Smajo je imao 300 mečeva, od kojih je 170 pobijedio, a ostale izgubio. Osvajao je kupove, ali ne i novac. Umjesto novca često je dobijao drva, hranu. Da nije bilo Nikšićana, ali i publike po ostalim gradovima Jugoslavije, priznaje da bi malo šta od boksa zaradio. „Malo je to bilo. Ali me zato publika čašćavala i po Nikšiću i po drugim gradovima. Svi su nešto dobili od boksa, ja ništa. Radio sam u Građevinskom preduzeću, Željezari, a već 23 godine sam u Pivari. Fino mi je tu, dobro me drže”, kaže Smajo , koji je bokserske rukavice okačio o klin u 35. godini.
Momci iz benda DST uporedili ga sa Kasijusom Klejom
Poznati nikšićki bend DST mu je posvetio pjesmu „Zovite mi Kleja“. „Bio nam je idol, punio je hale / Nikad nije doš’o kući modre glave / Ko je sada rival to nije važno / Kažu da je uvijek udarao snažno / Smajo Hajruši, sve ruši, sve ruši.“
„Lijepa je pjesma ali smetalo mi je što se u njoj pominje Kjej, jer je on za mene najbolji bokser, kaže Smajo.
Smajo je oženio Liriju kada je imao 26 godina. U stvari, brat mu je isprosio.
Dobili su petoro djece - tri sina i dvije ćerke.
“Imam i 17 unučadi - 13 djevojčica i četiri muškarca”, ne bez ponosa priča Hajruši. i jedan od sinova se oprobao u boksu.
Bonus video:
