Petnaestogodišnji Podgoričanin Pavle Bulatović u svojoj kolekciji ima veliki broj medalja koje je osvojio na džudo turnirima.
Džudista je kluba “Milenijum” iz Podgorice, ali i reprezentativac Crne Gore u uzrastu kadeta u kategoriji 90 kg. Višegodišnji je prvak države, prošlogodišnji kadetski i juniorski prvak države za 2022. godinu, vicešampion Balkana 2019. godine, a iako je 2023. tek počela, Pavle je već osvojio jednu medalju i to onu u za kadete do 90 kg.
No, ovaj petnaestogodišnji gimnazijalac, svoje sportske početke ne vezuje za džudo koji mu je donio veliki uspjeh, već za fudbal.
”Kao sedmogodišnjak igrao sam fudbal u FK Montevideo kod trenera Belog Radovića. Uvijek sam bio krupniji i viši od mojih vršnjaka i dok sam igrao fudbal oko mene su padali drugari, jer sam ih gurao. Trener Beli mi je uvijek govorio: ‘Polako Pavle, nijesi na džudu’. Tada nijesam shvatao šta to znači, sve dok me otac jednog dana nije odveo u džudo klub na trening i rekao mi da ja nijesam za fudbal, jer moja konstitucija nije za fudbalera, da sam sebičan jer ne bacam lopte drugarima, a da je fudbal kolektivni sport. Opet nijesam shvatio šta je time otac htio da mi kaže, pa sam ga molio da me vrati na fudbal. Nije mi pomogla moja molba. Otac je bio decidan. I tako počinjem da treniram džudo”, priča u razgovoru za Magazin Bulatović.
Ne krije da mu je prvih dana bilo interesantno na treninzima.
”Kimono koji sam obukao, padovi i prevrtanja koja sam učio na tatamiju, sve mi je to bilo zanimljivo. Poslije prvih savladanih tehnika počinju borbe u kojima učiš da primjenjuješ iste na protivniku. Tu počinju moje muke. Iako sam bio krupniji i viši od mojih vršnjaka, čak možda i snažniji, bacali su me mlađi, lakši i slabiji od mene jer su bili iskusniji dok sam ja bio početnik”, prisjeća se Pavle te priznaje da mu je to teško padalo.
”Plakao sam nakon svakog treninga jer nijesam mogao da se suprotstavim nikome od drugara, a mislio sam da ću sve da ih pobijedim. Džaba su mi bile suze i molbe ocu da me vrati na fudbal. Samo mi je rekao da sam muško i da muškarci ne plaču i da moram da se borim”, dodaje mladi sportista.
Prva godina za Pavla je bila u znaku borbe sa samim sobom jer se trudio da istraje i nauči kako da savlada neumoljive drugare.
”Proradio je neki inat u meni i počeo sam da učim tehnike i da ih primjenjujem i polako se penjem na ljestvici boljih takmičara. Daljim radom i treninzima polagao sam za pojaseve i tada sam dobio priliku da učestvujem na prvim turnirima i osvajam medalje”, priča Pavle koji je prvu medalju osvojio još u poletarcima.
”Sve to mi je bio podstrek da bolje radim i zavolim džudo. Moram istaći još nešto vrlo važno što me podstaklo da idem dalje, a to je porodica i treneri. Moj otac je bivše vojno lice, službovao je u specijalnim jedinicama i obučavao specijalce, tako da sam ja silom prilika upao u njegov ‘sistem rada’. Stalno mi je ponavljao, ‘rad, red i disciplina’ i da sam ja daleko od Spartanaca. Opet, ni tada nijesam znao šta su spartanci, dok nijesam malo odrastao i pogledao film ‘300’. Sve ovo se uklapalo sa sistemom rada mojih trenera Zorana i Bogoljuba Prelevića koji su bili šampioni u još u bivšoj Jugoslaviji. Posebno se sistem mog oca uklopio sa trenerom Zoranom koji je takođe bivši specijalac. Treneri su nemilosrdno nametali i prenosili svoje znanje i tražili od nas da budemo bolji. Nijesu žalili ni vremena, ni truda da rade sa nama i da nas vode po turnirima. U takvim uslovima rada otpalo je polovina iz naše grupe sa kojom sam počeo”, tvrdi Bulatović te otkriva šta to ima džudo u odnosu na druge borilačke vještine:
”Džudo nas uči da padamo i ustajemo. Tako je i u životu. U džudu se razvijamo fizički i intelektualno. U Japanu je džudo filozofija snage i pameti. Zbog svega ovoga ovaj sport nije popularan kod mojih vršnjaka, i onih mlađih od mene. Lakše je trenirati kolektivni sport nego individualni. Kod kolektivnog sporta uspjesi i neuspjesi su čitave ekipe, a kod individualnog sam si nosilac svega i za sve to treba imati glavu da podneseš uspone i padove. Tako da ekipni sportovi su više popularniji od individualnih, a još pogotovo u odnosu na borilačke gdje treba imati i srca i hrabrosti”, napominje Bulatović te ne krije da je ako se dijete odluči da se gradi kroz sport, bitno i to da ima podršku porodice, ali i trenera koji će znati da prenese znanje.
”Možda i jedna od najbitnijih stvari je imati uzore, prvo u klubu kao što sam ja imao - šampione Lazara Ćupića, Nikolu Bebe Vulevića, Stefana Prelevića, braću Čađenović uz koje sam rastao, učio od njih i naravno žargonski rečeno ‘dobijao batine’ u borbama. Samo sam na taj način mogao da napredujem kad se sve poveže. Drago mi je što u našem klubu ima još šampiona čije vrijeme dolazi”, sa ponosom ističe Bulatović te ne krije da svi koji žele da se bave ovom borilačkom vještinom moraju biti spremni na volju, rad i velika odricanja.
”Dok se moji vršnjaci provode, izlaze, idu gdje žele, ispunjavaju svoj život nekim drugim uobičajenim stvarima, ja moram da treniram. Na dnevnom nivou imam dva treninga, a u periodu priprema za veće turnire i više treninga i toku dana. Uz sve ovo imam i obaveze u školi, da bih bio dobar đak. Naravno da sve ovo iscrpljuje i mentalno i fizički, ali sam sebi zacrtao cilj i pronalazim način da uskladim obaveze” otkriva Pavle koji je prvi razred podgoričke Gimnazije “Slobodan Škerović”, te tvrdi da iako donosi medalje, nema privilegije.
”U Gimnaziji imamo olakšavajuće okolnosti mi u sportskom odeljenju oko pravdanja časova i odsustva sa nastave kad su u pitanju obaveze oko treninga, takmičenja i svega drugog, ali su i profesori zahtjevni da nam prenesu i izvuku iz nas dosta znanja”, tvrdi mladi džudista koji je prije nekoliko dana postao novi/stari prvak države na kadetskom prvenstvu za 2023. godinu.
”Upravo pobjeda na ovom turniru mi omogućava da učestvujem na prestižnim kontinentalnim i svjetskim takmičenjima gdje ću predstavljati klub i državu Crnu Goru. Prvo sljedeće takmičenje mi je Evropski kup u Napulju (Italija) 11. i 12. februara na kojem očekujem da uzmem medalju i prikupim bodove koji su mi potrebni kao pokazatelj i preporuka Džudo savezu Crne Gore, da zaslužujem da me odvedu na veća, prestižna takmičenja kao Balkansko, Evropsko i Svjetsko prvenstvo.
Kako je džudo pojedinačni sport iziskuje mnogo više novčanih sredstava.
”Za sve ove moje turnire i prvenstva potrebna su novčana sredstva, a za sada je taj teret na mom ocu i džudo klubu Milenijum. Da nije tako, sav trud bi bio uzaludan. Znam da je teško u zemlji i da se teško živi, ali neki sportovi kao vaterpolo, košarka i rukomet su sponzorisani, dok u borilačkim sportovima toga nema. Potrebna su mi dva kimona čija cijena je između 400 i 500 eura, da ne navodim koliko je potrebno za ishranu, putovanja na turnire, smještaj u oficijalnim hotelima, troškovi učešća, a tu su obavezni kampovi koji takođe iziskuju dosta novca. I pored svega ovoga mog oca i trenera ne obeshrabruje da me vode na turnire i takođe ni mene da budem prvi najbolji”, naglašava Pavle i kaže da sva ta “muka i problemi” sa kojima se suočava mu daju još veću volju da radi na sebi i napreduje iz godine u godinu.
”Želio bih jednog dana da postanem Svjetski šampion, pa samim tim i ambasador svoje države, da svoje iskustvo prenosim na mlađe generacije i promovišem džudo”, zaključuje Bulatović.
Bonus video:
