Barani, pripadnici LGBTIQ+ zajednice, u svom gradu se ne boje fizičkog nasilja, koliko osude i izolovanosti od društva.
“Vijestima” su to kazali sagovornik i sagovornica koji su upravo iz tih razloga željeli ostati anonimni.
“Zbog toga sam se preselila u Podgoricu. Ne jer se bojim ili tako nešto nego jer u maloj sredini i gradu kao što je Bar priče brzo putuju, odmah svi sve znaju, ne dobijam samo ja čudne poglede već i moja porodica”, kaže sagovornica i dodaje da nikada nije sebi dozvolila da javno ima partnera ili partnerku u Baru.
Sada u glavnom gradu to čini slobodno, jer, kako kaže, manje ljudi je poznaje i manje ljudi interesuje njen privatni život.
Drugi sagovornik “Vijesti”, koji je ostao da živi u Baru, kaže da do sada nije imao većih problema, ali da je uvijek oprezan jer zna da njegovi poznanici jesu.
“Ako nema puno nasilja, ne znači da nema homofobije. Ja kod sebe dugo vremena vidim oblike ponašanja koji su suprotni onome što je moja ličnost i priroda kako ne bih bio izostavljen iz lokalne zajednice u kojoj živim”, iskren je on.
Za njih dvoje prva spoznaja o jačini efekta homofobije u manjoj sredini javila se tokom srednje škole kada su počele i prve ljubavi i heteronormativ i patrijarhat stupili na snagu u punoj jačini.
U poslednjih godinu dana u Baru su formalno zabilježena dva slučaja napada na LGBTIQ+ građane, od kojih je jedan bio fizički, a drugi onlajn.
Opština Bar donijela je Lokalni akcioni plan za unapređenje kvaliteta života LGBTIQ osoba za period od 2023. do 2025. godine. Na inicijativu predsjednika Opštine oformljena je radna grupa koja je kreirala dokument.
Njime je predviđen niz aktivnosti koji ima za cilj da podigne svijest i radi na inkluziji LGBTIQ+ osoba u lokalnoj zajednici. Za te aktivnosti tokom tri godine je predviđeno 31.200 eura, dok je budžet Opštine Bar za 2024. godinu preko 45 miliona eura.
Kao ciljevi ovog akcionog plana navode se društveno prihvatanje LGBTIQ osoba, bezbjednost i zaštita ljudskih prava, socijalna zaštita, kultura i obrazovanje, zdravstvena zaštita, LGBTI turizam.
Neke od aktivnosti predviđene ovim dokumentom su i potpisivanje memoranduma sa bolnicom i Domom zdravlja u Baru, ali nije naznačeno šta će tačno biti u tim memorandumima, obuke za radnike lokalne samouprave u cilju senzibilizacije kao i obuke za psihologe i pedagoge koji rade u školama, odbornika Skupštine opštine Bar, panel diskusije, kulturni sadržaj sa LGBTIQ tematikom kao i posjeta nekom od “rainbow” gradova regiona…
Psiholog Petar Marković, koji ima iskustva u radu sa LGBTIQ+ zajednicom, a najviše sa mladima, kaže da je dobro da ovakav dokument postoji, ali da ne smije ostati samo slovo na papiru.
“Prije nego što krenemo u poboljšanje položaja zajednice prethodno moramo ispitati položaj, vidjlivost i osnaženost LGBTIQ+ populacije u Baru, pa onda u odnosu na to kreiramo neki plan koji će se baviti osnaživanjem. Bez toga samo pretpostvaljamo ili djelujemo na osnovu ličnog doživljaja, a naš lični doživljaj nije ono što je statistički ili naučno relevantno”, smatra Marković.
U pomenutom dokumentu se ne navodi prethodno istraživanje koje uključuje LGBTIQ+ populaciju koja živi u Baru, već predviđa istraživanje stavova zaposlenih u lokalnoj upravi i vlasnika ugostiteljskih biznisa.
“Smatram da edukacije i paneli moguda budu jako značajni i jesu značajni. Pitanje senzibiliteta je takođe nešto što je jako važno, nešto što niz godina i sam radim i znam koliko je potrebno”, kazao je Marković.
Pohvalio je fokus na psihologe i pedagoge.
On je dodao da je to važno da bi se suzbili stereotipi. Ipak, elemente stereotipa je prepoznao i u pomenutom akcionom planu za poboljšanje kvaliteta života LGBTIQ+ osoba u Baru. Naime, jedna od aktivnosti je i testiranje na HIV, a planom je predviđeno “organizovanje testiranja na HIV jednom godišnje uz vizual koji uključuje sve grupe u društvu”.
Marković je kazao da je problematično što to stoji u programu za LGBTIQ+ zajednicu.
“Ionako je LGBTIQ+ zajednica ona koja se toliko stigmatizuje i snažno se stigmatizuje kroz narativ da je to zajednica u kojoj svi boluju od HIV-a, od osamdeseti godina pa na gore to je jedan od snažnijih stereotipa koji je pratio LGBTIQ populaciju, da je to ‘gej bolest’. Iz tog razloga mislim da je sama priča o HIV-u trebalo da se nađe na nekom drugom mjestu. To je moglo da bude pitanje javnog zdravlja, edukacije, mladih, reproduktivnog zdravlja”, objasnio je Marković.
Ono što je njemu takođe nejasno jeste isticanje vizuala koji će prikazivati i LGBTIQ populaciju.
“Apstraktno mi je to pitanje, kako se to postiže, na više načina može da se problematizuje i bude kontraproduktivno i da zađe u dalju stereotipizaciju”.
Marković je sa mladima radio i kroz obrazovni sistem, kao profesor psihologije u barskim srednjim školama. Na pitanje ima li u Baru homofobije, transfobije, bifobije i mizoginije, on odgovara - ima dosta.
“Sve to više pospješuju stariji nego mladi. Tokom perioda kojem sam radio u školi, naučio sam da djeca imaju kapacitet da prihvate različitosti, da dosta toga zavisi od pristupa pedagoga i profesora u odnosu na mlade”, poručio je Marković.
Zaključio je da je lokalni akcioni plan “ambiciozna priča”, te da i treba da budu pozitivni i ambiciozni kada je u pitanju LGBTIQ+ zajednica u Crnoj Gori, ali je važno biti i objektivan i voditi računa da se te stvari ne svedu samo na deklarativno ostvarivanje nekih aktivnosti, kao što su potpisivanje memoranduma.
Bonus video:
