U noći 24. jula 1927. godine, Rjunosuke Akutagava progutao je smrtonosnu dozu veronala, legao je na futon kraj svoje žene i zaspao je čitajući Bibliju. Pisac je imao 35 godina. Iako se deklarisao kao ateista, bio je opsednut hrišćanstvom i nedugo pre nego što se ubio napisao je Čoveka sa Zapada, niz od pedeset aforističkih vinjeta u kojima je Isus Hrist autobiograf, pisac koji duboko proniče u sve ljude osim u samog sebe.
Akutagava je bio plodan i slavan pisac, jedan od prvih modernih japanskih pisaca koji je stekao popularnost na Zapadu. Božji sin privukao ga je u vreme kada je patio od vizuelnih i slušnih halucinacija, često praćenih migrenama. Supruga ga je ponekad zaticala zgrčenog u radnoj sobi u Tokiju, kako se drži za zidove uveren da se ruše na njega.
Nekoliko dana pre smrti Akutagava je napisao niz pisama porodici i prijateljima. Na prepunoj konferenciji za štampu dan nakon samoubistva njegov prijatelj Masao Kume pročitao je naglas pismo upućeno njemu, a ono je, pod naslovom “Beleška starom prijatelju”, kasnije postalo poznato kao Akutagavino oproštajno pismo. U njemu se, crnohumorno, prikazuje banalna praktičnost koja unižava grandioznost odlaska u smrt: problemi oko prava na njegova dela, procena vrednosti njegove imovine i pitanje da li će uspeti da mu ruka ostane dovoljno mirna kad prisloni sebi pištolj na slepoočnicu.
To pismo ujedno je i opis piščevog unutrašnjeg sveta u poslednjim trenucima. “Niko još nije pisao iskreno o duševnom stanju čoveka koji namerava da izvrši samoubistvo”, glasi početak beleške. “U jednoj svojoj pripoveci (Anri de) Renje prikazuje čoveka koji počini samoubistvo a da ni sam ne zna zašto”, piše Akutagava. “Većina onih koji počine samoubistvo uglavnom su, kako ih Renje prikazuje, nesvesni svojih pravih motiva”.
Poput Hrista-pesnika iz svoje fikcije, Akutagava je mislio da može da zaviri u duše svih ljudi osim u sopstvenu. Možda nije mogao da pogleda; možda nije to ni želeo, jer tamo gde postoji motiv postoji i krivica, upravo ono čega je želeo da se odrekne smrću. “U mom slučaju, pokreće me makar neodređeni osećaj nelagode”, piše umesto toga. “Obitavam u svetu obolelih nerava, providnom poput leda”. Najviše je, zapisao je, želeo da se odmori. U Čoveku sa Zapada pisao je: “Mi smo tek saputnici u ovoj ogromnoj, zbunjujućoj stvari zvanoj život. Ništa nam ne pruža mir osim sna”.
Opsjednut grijehom i prestupom
Akutagava je rođen u Tokiju 1892, četrnaest godina nakon što je grad postao nova prestonica Japana tokom Meiđi restauracije. Njegova peta priča, “Rašomon”, objavljena kad mu je bilo 22, najavila je snažan, izraziti talenat i ubrzo je ušla u kanon moderne japanske književnosti. Akutagava je pisao priče jednu za drugom, a kritika ih je hvalila - “Nos” (1916), “Pakao” (1918), “U bambusovom gaju” (1921) - a mnoge od njih i danas su deo lektire u japanskim srednjim školama.
Poput Manea, koji je svoje francuske savremenike slikao odevene u istorijske kostime i postavljene u klasične poze, Akutagava je često uzimao likove iz drevnih japanskih legendi i oživljavao ih udahnjujući im savremeni senzibilitet. Bio je do srži nesentimentalan. U priči “O-Gin” (1922), opisuje siroče koje će zajedno sa roditeljima, hrišćanima koji su ga usvojili, biti živo spaljeno ako ne odustanu od vere. Devojčica se prva odriče religije - ne da bi spasla sopstveni život, već zato što zna da je pakao mesto gde će ponovo biti sa svojim mrtvim roditeljima. Pripovedač - Akutagava uvek ima pripovedača, čak i u bliskom trećem licu - ismeva je kao “najsramniji promašaj”.
Akutagavine priče nastajale su u periodu neposredno nakon pada šogunata Tokugava, kada su stari običaji popuštali pred zapadnim uticajima koji su preplavljivali zemlju pri ubrzanoj modernizaciji. Moderna japanska književnost cvetala je zahvaljujući jakoj kulturi književnih časopisa koji su objavljivali kritike, a ponekad čak i cele eseje posvećene jednoj jedinoj kratkoj priči. Tradicija japanske proze u prvom licu - autobiografskih romana i pripovedaka koje su često spajale naraciju s lirskom esejistikom - uživala je veliki ugled unutar bundana, zatvorenog kruga intelektualaca, kritičara i urednika u Tokiju.
Poput Francuza, koji su se divili književnosti i umetnosti iz doba Tokugava, ni japansko izdavaštvo nije pravilo značajnu razliku između autobiografskog romana i memoara. Roman u prvom licu smatran je suštinski japanskom formom, sa korenima u zuihitsu tradiciji iz srednjovekovnog perioda Heian - žanru autobiografske proze isprepletane lirskim esejima, stihovima i književnom kritikom.
Baš kao i savremena autofikcija, proza u prvom licu često se oslanjala na ispovest, naročito onu nelaskavu, koju iznosi pripovedač za kog se podrazumeva da predstavlja samog autora. Bundan je hvalio fikciju upravo prema onome koliko su njeni junaci bili odbojni, jer je to značilo da se autor izložio većem riziku, ulog je bio viši. U romanu Novi život (1919) Tosona Šimazakija autorov alter ego otkriva da je imao seksualni odnos sa ćerkom svog brata. U romanu Nečovek (1948) Osamua Dazaija glavni junak je sociopatski ženomrzac, otpadnik koji na kraju biva zatvoren u duševnu bolnicu.
Privučen prestižom žanra Ja-romana u trenutku kada je istorijska fikcija sve više gubila na vrednosti, Akutagava je počeo, u onome što će se pokazati kao njegov pozni stil, da eksperimentiše sa autobiografskim kratkim pričama i ličnim esejima. Kroz te tekstove susrećemo mladog čoveka, duhovitog i pribranog, erudite na ležerno promišljen način, neobično mudrog, ali i podložnog požudi i ambiciji. U priči “Život jednog glupana” (1927) pripovedač oseća “bol blizak užitku” kada sazna da mu je umro mentor, legendarni pisac iz doba Meidžija, Soseki Nacume. Posmatrajući gvozdenu flašu za sake sa fino urezanim linijama, doživljava otkrovenje o “lepoti ‘forme’”. Slušajući Čarobnu frulu potpuno sam, zna da je Mocart bio čovek koji je, kao i on, “prekršio Deset zapovesti i zato je patio”.
Akutagava je u oproštajnom pismu opsednut grehom i prestupom. Pisac je bio “svestan svih svojih mana i slabosti, svake pojedinačno”. Neodređeno se izvinjava: “Prosto mi je žao svakoga ko je imao nesreću da ima lošeg muža, lošeg sina, lošeg oca poput mene”. Iz nekih njegovih autobiografskih priča, objavljenih posthumno, znamo da je Akutagava imao ljubavnu aferu sa pesnikinjom Šigeko Hide. Verovao je da ga je upravo ta afera, kako je otkrio u pismu Riuičiju Oani, povremenom dizajneru korica njegovih knjiga, odvela u samoubistvo. U priči “Glupan”, Šigeko se pojavljuje samo pod pseudonimom “luda devojka” i opisana je kao harizmatična i zlobna žena. “Nisam pokušao, makar ne svesno, da se opravdam”, piše Akutagava u pismu prijatelju Kumeu Masaou. “Pa ipak, začudo, nemam zbog čega da se kajem”. Ono što izbija sa stranica jeste krivica, ali samo zbog nedostatka krivice. Stiče se utisak da Akutagava govori dvojako: i kao neko ko se opire i kao neko ko priželjkuje da se ispovedi, da izgovori mea culpa pod sopstvenim uslovima.
Ali za šta to tačno Akutagava (ne) želi da se opravda? Vekovi klasične japanske književnosti, od Knjige uzglavlja (1002) do Života jednog razvratnika (1862), već su normalizovali preljubu. Veći greh možda se može naslutiti u završnim redovima priče “Bebina bolest” (1923), u kojoj Akutagava opisuje umalo fatalnu bolest svog tek rođenog sina. Priznaje da je u jednom trenutku razmišljao da napiše skicu o boravku deteta u bolnici, ali se “predomislio zbog sujevernog osećanja da bi, ako se opustim i napišem takav tekst, on mogao da doživi recidiv. Sad, međutim, spava u ležaljci u vrtu. Pošto mi je zatraženo da napišem priču, pomislio sam da bih mogao da pokušam s ovim. Čitalac će možda poželeti da sam izabrao nešto drugo”.
Akutagavin prestup je samo čin pisanja, pisanja koje za temu bira stradanje. U svom remek-delu Pakao, Akutagava alegorijski prikazuje sadomazohističku potrebu da se priča o bolu. Priča govori o slikaru iz doba Heian koji može da naslika samo ono što vidi sopstvenim očima. Da bi naslikao prizor ljudi spaljenih živih, car organizuje spaljivanje žive osobe pred očima umetnika. Slikar pristaje, ali tek kada se vatra razgori, car, s osmehom, šokira umetnika tako što mu pred oči šalje ćerku, vezanu za kočiju, dok je guta plamen. On posmatra prizor u užasu, a zatim u emanaciji - “zračenju religijskog zanosa”. Njegova završena slika, ekran pakla, dobija pohvale kritike. Umetnik se obesio.
Slikar dostiže prelomnu tačku u trenutku kada pomeša stvarnost u kakvoj živi sa onim što je umetnički izmaštao. To je česta tema u Akutagavinom Ja-romanu. U posthumno objavljenoj priči “Zupčanici što se vrte” (1927) pripovedač, gospodin A, postaje uveren da su usred primerka Zločina i kazne ušivene stranice iz Braće Karamazovih, što je verovatno halucinacija. U vidnom polju počinju da mu se pojavljuju providni zupčanici, okreću se i umnožavaju se, poput očiju ili krila anđela iz knjige proroka Jezekilja. “Otvorio sam oči, pa ih ponovo zatvorio čim sam se uverio da takvog prizora nema na tavanici”, zapisuje on.
Dete “sumanute” majke, Akutagava je u godinama pred smrt strahovao da će i sam izgubiti sposobnost da razlikuje stvarno od nestvarnog. Verovatno svi autobiografski pisci dožive, pre ili kasnije, trenutak kada igra mašte sa sećanjima počne da menja ono što se zaista dogodilo. U Akutagavinoj priči “Daidodži Šinsuke: Rane godine” (1924), napisanoj u trećem licu, nalazi se upečatljiva rečenica: “Nije posmatrao ljude na ulici da bi naučio nešto o životu, već je učio o životu iz knjiga da bi mogao da posmatra ljude na ulici”. U početku beše reč. Bio je to pisac koji više nije umeo da razlikuje stvarnost od konfabulacija vlastitog uma.
“Naslutio sam pakao u koji sam zapao”
Prema Aristotelu, heroizam tragičnog junaka nosi u sebi seme vlastite propasti - tragičnu manu. Tragični junak iz Ničeovog Rođenja tragedije (1872) uopšte nema mana, ima samo neljudski, polubožanski višak, zbog kog mora “večito da ispašta kroz patnju”. Ničeov uticaj na Akutagavu, o čemu je često pisao, naročito je izražen pred kraj njegovog života. U priči “Čovek sa Zapada”, pored Hrista, postoje i mnogi drugi “hristovi”, ovaploćeni u piscima poput Getea i Volta Vitmena. Zbog svoje pesničke naravi, ti pesnici moraju, poput Hrista, da prođu kroz “najmračniji, najpustiji čas”, jer se “sentimentalnost lako pobrka sa božanskim”.
U oproštajnom pismu Akutagava piše: “Video sam, voleo i razumeo više od drugih. Samo to mi pruža izvesnu utehu usred nepremostive tuge”. Upravo ta božanska sposobnost da vidi, voli i razume više od drugih jeste njegov smrtonosni prestup. U postskriptumu pisma navodi: “Čitajući o životu Empedokla, shvatio sam koliko je drevna želja čoveka da se pretvori u boga”.
Akutagava pred smrt više nije bio umetnik koji gleda kako mu ćerka gori živa spaljena; on je bio u tom plamenu. U “Zupčanicima što se vrte” gospodin A. izlazi iz hotela Imperijal, gde piše, i kreće u beskonačno tumaranje po Tokiju, iznova i iznova, poput Danteovih prokletnika. “Naslutio sam pakao u koji sam zapao”. Samo je pisac tako rastrzan kao Akutagava, rastrzan između osetljivosti i ravnodušnosti, intelektualnog otklona i iluzije o grandioznosti sopstvenog stradanja, mogao da čulima oseti i prenese sopstvenu duševnu bolest dok se razvijala. Akutagavino umeće nema premca u njegovoj generaciji. Bio je to mladić čiji je dar uzleteo brže nego što je on sam bio u stanju da ga razume, a kamoli da ga kontroliše.
Poremećeni um: ta boljka koja se tako često pojavljuje u pričama se, još od davnina, smatra božjom kaznom. (Bar od Bahantkinja iz 405. godine pre nove ere, gde Dionis iz osvete baca ludilo na ceo grad Tebu.) “Bio sam u paklu zbog svojih grehova”, piše Akutagava. “Nisam mogao da ugušim molitvu koja mi se našla na usnama: ‘O, Gospode, molim te za kaznu. Uzdrži se od gneva prema meni, jer bih mogao uskoro da skončam’”. U svetu književnosti je Akutagava, kako piše u “Daidodži Šinsukeu”, “otkrio sopstvenu dušu, koja nije razlikovala dobro i zlo”. U “Zupčanicima što se vrte” piše: “Uopšte nemam savesti”. Za njega je pisanje amoralno; ono nema drugu putanju osim estetske, a upravo to i jeste njegov prestup.
Spajanje sa prazninom
Svaki put kad pročitam “Belešku starom prijatelju” vidim drugog čoveka. Vidim čoveka koji sebe ubeđuje da je bog, ili boga koji sebe ubeđuje da je čovek. Vidim nekog ko je patio bolom koji premašuje saosećanje, imunog na saosećanje. Maštao je o samoubistvu onako kako drugi ljudi gledaju televiziju. Osetljiv čovek, rastrzan sopstvenim darovima mudrosti, odbijao je tuđe saosećanje jer ni sam prema sebi nije mogao da ga oseti. Strah je otupeo razumom, mešajući samosažaljenje s poniznošću. Želeo je da mu bude oprošteno, ali nikada da se izvini. Verovao je da je njegova lična mitologija javna.
Jedina njegova sreća ležala je u običnim detaljima iz svakodnevnog života. Jasunari Kavabata, prvi japanski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu, citirao je u svom Nobelovom predavanju 1968. godine odlomak skraja Akutagavinog oproštajnog pisma:
Ako možemo da se prepustimo tom večnom snu, nesumnjivo možemo zadobiti mir, ako ne i sreću, ali nisam znao kada ću skupiti dovoljno hrabrosti da sebi oduzmem život. U tom stanju, priroda mi je postala lepša nego ikad. Ti voliš lepotu prirode i sigurno bi se podsmevao mojim protivrečnostima. Ali priroda je lepa upravo zato što pada u oči koje je više neće dugo posmatrati.
U ovim rečima prepoznajemo izražavanje japanskog pojma mono no aware, osećanja lepote koje se javlja upravo u trenutku kada postajemo svesni njene prolaznosti. Pošto je odlučio da okonča svoj život, Akutagava počinje jasno da vidi lepotu svakog prethodnog trenutka, baš uoči svog nestanka. Stvari ovoga sveta otkrivaju se kao lepe jer je lepota samo maska, ma kako tanka, nad prazninom koja joj daje smisao. Da li je zbog toga prestao da veruje toj lepoti, koja se ukazala tek nakon odluke da sebi oduzme život?
Akutagava je možda osetio treperenje duha za koje je verovao da se može umiriti samo spajanjem s prazninom. U tome, pak, nema ničeg naročito izuzetnog. Ponekad možete da ugledate prazninu iza snega koji pada nad rekom, dok iz podzemne železnice prelazite Vilijamsburški most. Ili se pomirite s tim ili ne. Možete priznati da praznina postoji, stegnuti srce, zatvoriti oči, izgovoriti svoju listu zahvalnosti - i nastaviti dalje do posla. Većina nas zna kako se to radi. Radimo to svakog dana.
(Glif redakcija; izvor: The Paris Review; preveo: M. Jovandić)
Bonus video:
